Епидемија самоубистава у војсци САД

У прошлој години више активних амерички војника извршило је самоубиство него што је страдало у борби, пише британски Гардијан. После деценије боравка у ратним зонама, Петагон очекује да ће се ситуација погоршати.

Гардијан наводи случај пензионисаног војника Вилијама Базбија, који је само два месеца пошто се вратио из Авганистана, закључао у свој аутомобил и пуцао себи у главу.

У 2012. години 349 активних припадника војске одузело је себи живот, док је 295-оро страдало у борби.

Колико год ти бројеви били шокантни, то није много у поређењу са статистиком која се тиче случајева као што је Базбијев. Званично је забележено да је 6.500 бивших припадника војске извршило самубиство у прошлој години, што је просечно једно на сваких 80 минута.

Како тврди Гардијан, прича војника Базбија осветљава кључан аспект епидемје која се шири америчком војском. Базби пресонификује очај који осећа све већи број активних или пензионисаних припаднка војске, као и неспособност војне хијерархије да се избори са њиховом патњом.

Али, прича Вилијама Базбија почела је сасвим другачије. На много начина, он је био архетип америчког војника. Према речима његове мајке Либи, од шесте године он је имао само једну амбицију - да се пријави у војску, што је и учинио када је напунио 17 година.

"Он није био типичан тинејџер који је излазио и ишао на журке. Он је хтео да постане неко. Одлучио је шта ће да буде у животу и волео је војску. Нисам могла више бити поносна на њега", каже Либи Базби.

Од када се пријавио, Базби је ишао у Авганистан три пута по годну дана. Неколико пута је претрпео напад Талибана. У једном нарочито озбиљном инциденту погођен је шрапнелом у главу, што јер узроковало озбиљну повреду мозга.

Сваки пут када би се вратио кући повлачио се све више у себе.

Ноћи су биле најгоре. Имао је ноћне море, па је почео да спава у орману, на малом простору зашушкан у војну врећу за спавање, симулирајући услове на фронту.

Једне ноћи Вилијам је исекао лице ножем. Могуће да је разлог за такаво екстремно понашање била смрт 18-одишњег војника који је погинуо тик поред њега.

Својој мајци Либи једном приликом је рекао да би га мрзела да зна шта је радио на фронту, истичући да је "њен син умро тамо".

Кривица и срамота

За Вилијама Неша, бившег морнаричког психијатра, који се бавио стресом који марници трпе у борби, Базбијева патња је више него позната. Радио је са стотинама војника који су имали самубилачке мисли када је био смештен у Фалуџу у Ираку у јеку борби 2004. године.

"Супротно раширеним схватањима, није страх и ужас то што војницима наноси психолошку штету, већ осећај срамоте и кривице у односу на морална начела. На врху листе траума је погибија ратног друга", истиче бивши морнарички психијатар.

Наводи и друге важне разлоге за самубиствокао што су страдање од пријатељске ватре, војне акције које проузрокују погибију цивила, нарочито жена и деце.

Као још један важан фактор, Неш наводи отпуштање из војске. То ствара код војника ужасан осећај губитка, будући да после војничког, затвореног живота бива искључен из њега.

То је био случај и са Базбијем, јер је после све озбиљнијих псхичких проблема био принуђен да се пензионише.

Иако је амерички Секретаријат за одбрану започео програм за превенцију самоубистава, он није донео веће резулате.

Стручаци сматрају да ће се неки ветерани сукоба у Авганистану, пошто се повуку до краја 2014. године, још целу деценију борити са психичким последицама ратних траума.