Професионална војска на референдуму

Након безуспешних покушаја да међу собом реше питање остаје ли Аустрија при војном року или уводи професионалну армију, владајућа коалиција социјалдемократа и конзервативаца пребацила је одговорност на бираче. Аустријанци тако на консултативном референдуму данас одлучују о будућности своје националне војске.

Читава гласачка операција има више аспеката, како духовитих, тако и озбиљних, који углавном надилазе војну важност мале алпске државе и њене редовне армије од 35.000 људи.

Као прво, свађа социјалдемократа, на чијем челу је премијер Фајман, и конзервативаца, чији је по рангу највиши политичар, потпредседник владе и министар спољних послова Шпинделегер, јасно показује да европске партије убрзано постају идеолошки "празне" странке.

Традиција и име једне политичке партије њу више не обавезују у дневној пракси. Бити модеран значи бити непредвидљив.

Пре 13 година, аустријски социјалдемократи, тада у опозицији, нападали су владу конзервативног премијера Шисела која је била за увођење професионалне војске и чланство у НАТО савезу.

Данас је ситуација обрнута. Социјалдемократи би хтели професионалу армију, а конзервативци желе да све остане како је сада.

Друго, устаљени европско-политички стереотип да су конзервативци ти који играју прљаво, док демократска левица у принципу наступа с нешто више етике, овде је преокренут.

Левица је била та која је у току кампање ширила плакате "маме против војног рока" и информације да би се војна обавеза, уколико остане, могла проширити и на жене.

То да се девојке од 18 година не шаљу у војску је ионако само политичка одлука, навика и ништа друго, јер устав то не забрањује, био је аргумент који се протеклих дана често могао чути из редова социјалдемократа.

Директна демократија - предизборно обећање

Овим референдумом канцелар Фајман остварује обећање или претњу из предизборне кампање да ће се Аустријом у будућности владати уз више елемената директне демократије. То је, у ствари, тражио десничар Хаидер, када је на изборима 1999. године освојио друго место за своју Слободњачку странку.

Са становишта европске политичке историје, директна демократија је мутна и непоуздана ствар, нетранспарентна као гужва пред голом, а у случају Аустрије још додатно закомпликована кроз чак три форме непосредног ангажовања јавности, а то су: референдум, петиција за референдум и консултативни референдум.

Аустријски бирачи се данас изјашњавају на консултативном референдуму, који ниједном није коришћен у послератној аустријској историји ниједном.

Он не обавезује никога, нема закона на који се односи, већ је обично давање мишљења о једној теми.

Обећање Социјалдемократа да ће, након позитивног исхода "консултација" с бирачима, по хитном поступку уз помоћ Зелених скупити двотрећинску већину у парламенту за промену устава је најнижа политичка манипулација, тврде конзервативци и слободњаци. Консултативни референдум не би смео имати ту снагу.

Жели ли Аустрија чланство у НАТО?

Још једна манипулација се ставља на душу Фајману и његовом тиму - не да ли ће Аустрија задржати војни рок, већ хоће ли Аустрија ући у НАТО.

Професионална војска значи одустајање од неутралности и чланство у НАТО. То је, иначе, дилема око које се ломио сваки канцелар после Шисела.

Иако је аустријска неутралност, записана у Државном уговору којим је створена Друга Република 1955. године, постала мање-више мртво слово на папиру, Аустријанци и даље имају јаки емотивни однос према термину који их је после државно-правне авантуре с Трећим рајхом претворио из народа у нацију.

Због тога би на свако директно питање у смислу "јесте ли за улазак у НАТО" одговор био одречан. Социјалдемократе, стога, питају једно а мисле друго, и још прете "или професионална армија, или ћемо вам ћерке мезимице слати у војску", жале се конзервативци и десница.

Медији су подељени више него иначе. Линија разграничења протиче и унутар истог медија - на једној страници коментатори поручују будите за, на другој гласајте против, на трећој се апелује на грађане да буду паметни и остану код куће, да не подлежу манипулацијима владајуће коалиције.

Каква год да буде одлука, два питања остају у ваздуху: Прво, колико дуго још Аустрија може допустити себи да остане ван НАТО савеза и друго, је ли време да се Европа почне бојати разарајућег потенцијала директне демократије?

Аустријски војни буџет износи 2,8 милијарди евра, што је 0,8 одсто бруто националног производа. Војни рок је шест месеци, са алтернативом од осам месеци цивилног служења у болницама и домовима за негу.

Расположење за сада лагано нагиње у корист задржавања војне обавезе.