Хаити, три године после

Три године после катастрофалног земљотреса који је разорио Хаити, стотине хиљада људи који су остали без крова над главом и даље живе у привременим боравиштима, а многи од њих сматрају да их је међународна заједница заборавила.

У потресу, јачине седам степени по Рихтеровој скали који је 12. јануара 2010. године погодио карипску државу, живот је изгубило више десетина хиљада људи - према неким подацима чак преко 300.000, мада коначни биланс никада није утврђен.

Влада Хаитија је, месец дана после земљотреса, саопштила да је број погинулих достигао 230.000, али премијер Хаитија Жан-Макс Белрив је годину дана касније изјавио да је живот изгубило више од 316.000 људи, мада многи доводе у питање и те бројке.

У потресу, чији је епицентар био 25 километара западно од Порт-о-Пренса, повређено је око 300.000 људи, без крова над главом је остало преко милион особа, а последице земљотреса погодиле су, према подацима Међународне федерације удружења Црвеног крста и Црвеног полумесеца, око три милиона људи.

Влада Хаитија је навела и да је уништено или оштећено око 250.000 домова и 30.000 комерцијалних објеката, међу којима Председничка палата и зграда парламента.

Велики број жртава и тешка разарања која је катастрофални земљотрес нанео најсиромашнијој држави западне хемисфере навели су међународну заједницу да мобилише напоре ради пружања помоћи погођенима.

Помоћ стиже споро

Многи становници Хаитија, али и хуманитарне организације, међутим, сматрају да та помоћ стиже превише споро.

Процењује се да још око 358.000 људи живи у прихватилиштима и камповима око главног града, у којима су изложени не само тешким условима живота, већ и криминалу, болестима попут колере, а повремено и ураганима и другим временским непогодама.

Бивши учитељ Висли Десимус, који је одустао од покушаја да држи наставу у шатору у кампу Мараса, у којем живи око 5.000 људи, каже да су власти напустиле народ. "Дванаестог јануара је три године патњи, беде и несреће", истиче Десимус.

Становница истог кампа, Данијел Орниамиз, рекла је да нема другог избора него да ту живи, али да је Мараса ужасно место за подизање деце, пренео је АФП.

"Има много силовања и дечје проституције", истакла је Орниамизова.

Пролази између шатора су од угажене земље, која се на киши претвара у блато. У кампу нема ни школе.

Хуманитарна агенција Оксфам, која учествује у обнови Хаитија, сматра да је остваране неки напредак, али напомиње да су напори често неорганизовани и некоординисани.

Директор Оксфамовог програма за Хаити Ендрју Пју је, у саопштењу издатом поводом треће годишњице потреса, поздравио истрајност народа Хаитија и великодушност међународних донатора, али је критиковао владу у Порт-о-Пренсу због вишедеценијске слабе управе и занемаривања проблема.

Становници Марасе намеравају да 14. јануара одрже протесте на путу у близини кампа како би привукли пажњу владе, мада признају да немају много наде да ће било шта постићи.

"Возила пролазе на неколико метара од нас, али нико нас не примећује. Али, ако ништа не предузмемо, једног дана ћемо завршити сасвим на улици", рекао је Џеки Нарсис, становник кампа.