Воденица у Великој Плани меље житарице дуже од века

Воденични точак на Великопланској реци окреће се још само у домаћинству Зорице и Живорада, који су наставили породичну традицију, дугу више од једног века. До пре неколико деценија, према њиховим, воденица се заустављала само из техничких разлога, а данас је посла знатно мање.

“Смањио се народ, смањила се мељава. Негде је било тридесет воденица уз реку и две стругаре на воду. То је све сада ван функције, све је то пропало. Ова воденица је млела до шездесет и неке године 24 сата”, наводи Живорад Милетић, последњи воденичар у Великој Плани.
Брига о воденици преносила се у породици Милетић са колена на колено, али ниједна генерација није размишљала о одустајању од воденичарског посла.
“Воденица је направљена 1914. године, направио је деда Тиле и од тада је у функцији. Кад је покушао да је прави, спречиле су га бугарске власти, док није платио Бугарима таксу, није могао воденицу да направи. После је 1929. године направио букву од цемента, то су направили мајстори, који су радили ову задругу”, истиче Живорад Милетић, последњи воденичар у Великој Плани.

Осим Живорада, данас у његовој воденици житарице мељу углавном они који се враћају традиционалном начину исхране или су приморани, из здравствених разлога, да конзумирају хлеб од целог зрна, који се меси и у самој породици Милетић.

“Правим обично проју, качамак исто, цицвару исто правимо, мало више сира и кајмака и онда то. Мељемо и пшенично, пошто сам ја дијабетичар, па од пшеничног месим хлеб, од целог зрна, несејаног”, каже Зорица Милетић, супруга.

Зуб времена чини своје и последњих година све су већи трошкови одржавања воденице. Иако је несумњив њен историјски, технолошки и градитељски значај, као и сама чињеница да је последња у овом крају, која је још увек у функцији, Милетићима до сада нико није помогао да се сачува овај специфични експонат на отвореном.