После Куманова: Балкан поново на Прокрустовој постељи

У свом чланку за часопис Форин аферс Едвард Џозеф, директор вашингтонског Института за међународне односе, чак иде тако далеко да употребљава многозначни израз "рамификације".

Лингвистичка снага, потенцијал, чак "подлост" те речи леже у њеној визуализацији дрвета са многобројним гранама, што у конкретном случају значи - ми немамо појма шта се крије иза Куманова и куда нас оно води, пошто гледамо у читаву крошњу могућности.

Језик којим западна дипломатија и медији описују кумановске догађаје није ту да би објаснио садашњи моменат, већ да би будућност држао довољно отвореном како би се у њој нашло места за свако, па и најрадикалније решење.

Читав низ што грубљих, што суптилинијих варијација на тему "не зна се" само значи како Европа чини све не би ли одложила тренутак када ће озбиљно морати да се позабави пројектом "Велике Албаније" - да ли га хоће или неће, да ли ће можда морати да га прихвати, које тешке одлуке је спремна да донесе, а које не, које локалне државе ће "скраћивати", које "продужавати" као пар фармерки.

Или, језиком Форин аферса, са којим "рамификацијама" ће се Европа суочити ако, сатерана уза зид развојем догађаја, допусти формирање неке већински албанске конфедералне творевине на простору југоисточног Балкана?

Овог тренутка се могу издвојити три западне стратегије куповања времена - језичко препарирање, екстериторијализација кривице и агрегација мотива на терену, као и четврта коју користи само прекоокеански део Запада - сценски перформанс великоалбанског пројекта.

"Велика Албанија" и језик

Југославија се истина распала, али тај процес очито није завршен. Сеизмичке катаклизме су прошле, али тло још подрхтава.

Та чињеница врло иритира Европу, која је мислила, чак се топло надала, да је посао у том кутку Старог континента обављен, те да сада имамо посла са "крајем историје" на балкански начин, где ће се енергија још једино трошити на улазак нових држава и државица у ЕУ.

Фантомски пројект "Велике Албаније", чије реално постојање признају само они који се са њим не слажу, сада одједном уноси (нови) неред у постјугословенски државнополитички аранжман.

Врата за преуређивање читавог тог простора отворена су, за сада, само у језику: Јесу ли Албанци побијени у кумановској операцији "терористи", или само "радикални"?

"Службено Скопље каже да се полиција борила са једном од најопаснијих терористичких група на Балкану. Ваљда су мислили на албанске радикале?", пита се проминентни аутор Форин аферс часописа.

Даље језичке упадљивости из тог чланка: осам полицајаца погинуло је "заједно са" даљих 14 особа "под сумњом да су терористи" у току обрачуна "на интернационалној граници повученој после Првог светског рата, коју радикални више не признају".

Тип језика је ту не да би заговарао "Велику Албанију" - јер ниједан од споменутих извора то не ради, већ да би се врата држала одшкринута. Зато полицајци и "радикали" не убијају једни друге већ умиру "заједно"; зато се спомиње Први светски рат као нулта тачка модерних граница у том делу Балкана; зато се реалативизује модус те границе.

Основна порука је: Границе не угрожава терор, већ радикални поглед на њих, што је први степен ка могућем новом регионалном аранжману.

"Велика Албанија" и екстериторијализација кривице

Баланс одговорности и кривице, узрока и последица крвавог кумановског викенда не тражи се локално, већ у игри два геостратешки диференцирана фронта: Русије и политичког Ислама.

Утолико што Запад одбија представу да је "зло" Куманова локално зло, аутохтоно обојено и произведено домаћим недореченостима, он шири фокус док не постане довољно простран да у себи удоми актуелну геостратешку дилему - или Русија или исламизам; или православна солидарност или Ислам; или Москва или ИСИС.

Шпигел говори о "Русији, Турској и исламизму" чији се утицаји сударају "тамо где заказује пажња и концентрација Уније". Форин аферс о "превратничким позивима на православну солидарност" и "руском или исламском опортунизму" локалних елита.

Евидентна је спремност да се кривица такође истеже или скраћује по Прокрусту како би се постигао баланс по жељи. Готово да нема анализе не само македонског случаја, већ и глобалних прилика, која у једном даху не спомиње политички Ислам и политичку Русију као главне претње међународном поретку.

У последњих неколико месеци, та се два државно-политичка феномена више не канализују према европским јавностима сваки за себе, већ увек у пару, као два логички срасла конструкта спремна за опструкцију свих добрих идеја.

"Зашто је Москва надувала ту ствар?", пита се Али Ахмети из Демократске уније за интеграцију, коалиционог партнера у македонској влади Николе Груевског, у интервјуу аустријском листу Пресе.

"Ствар" - ситница, багатела у питању, јесте погибија осам полицајаца и 14 албанских "радикала" у Куманову.

Русија меша карте у Македонији у великом стилу? Тешко - пре ће бити да је Москва само ушетала у правну празнину консеквентно стварану у временском прозору између рата 1999. који је НАТО водио за самосталност Косова, и Бриселског споразума Београда и Приштине пре две године, којим су неутрализовани неки аспекти косовске суверености.

После епизоде са бомбардовањем Либије, где је Москви остао утисак како је још једном "преварена", појачано санкцијама којима се не назире крај, Москва очито не пропушта прилику да, барем кроз педантни рад својих информативних служби, заблиста на дипломатском паркету: Распад Југославије је преспавала, распад Македоније неће.

"Велика Албанија" и агрегат мотива

"Непризнавање Косова од стране пет ЕУ држава (...) имплозија Македоније, екстремна фрагилност Босне, масовни егзодус на Косову због коруптивне, посвађане владе поново гурају читав регион према радикализму, интеретничком, или чак интраетничком обрачуну", закључује Форин аферс.

У оним случајевима када је клацкалицу "или Москва, или исламизам" тешко одржавати у смисленом ритму, силази се на локални политички терен где се све опције третирају подједнако реалистично, како би се сакрила једна која сада задаје највећи страх: унутаралбански спорови.

Дописник немачког ФАЗ-а са терена Михаел Мартенс (иначе стациониран у Константинопољу) напушта агрегат супротстављених локалних мотивација и издваја један феномен као примарни - унутаретнички обрачун међу Албанцима.

Како његова интерпретација македонског сукоба остаје доста усамљена у западним медијима, заслужује да се укратко преприча: Пре него што је постао "прави политички представник" албанске мањине у Македонији, Али Ахмети је био у бизнису "терора и оружаних препада". Његов пут ка власти "попрскан је крвљу, што су многе западне дипломате у Скопљу заборавиле, или никада нису ни схватиле". Сада је и сам постао део коруптивног система око премијера Груевског.

Осим што са Атином мање води, а више губи рат за македонско име, Груевски се не креће никуда - његова Македонија пропада политички и економски. Заједно са њом пропадају и македонски Албанци.

Куманово - то је обрачун међу Албанцима, закључује Мартенс. Еуфорични албански полет, стављен у погон конфедералним елементима Охридског споразума (2001) и признавањем Косова (2008) је заустављен; ЕУ и НАТО интеграције су даље него пре 10 година.

Регионално гледано, Албанцима одговара све - само тишина и статус кво не. Глобално гледано, Западу одговара све, осим да се на терену ради о унутаретничком обрачуну између Албанаца.

"Велика Албанија" и сценски ефекти

Има нечег сценског, драмско-перформативног у односу Вашингтона према албанским деловима Балкана (Албанија, Косово, Западна Македонија, у перспективи црногорски Улцињ).

Са Европом је јасно - није тешко закључити како после Куманова Брисел, мучен недоумицама, озбиљно пати од главобоље.

Али Сједињене америчке државе? Ту се, напротив, добија утисак како се оне добро забављају типом експерименталног позоришта тренутно на делу у тесном простору у ком се гурају делови Грчке, Бугарске, Македоније, Албаније, Косова и Црне Горе.

Није погрешно тај тип театра назвати геополитиком, премда би то био превише грандиозни термин за неколико епрувета у споредној театарској лабораторији.

Тирана и Приштина никада не би повукле озбиљан политички потез без одобрења Вашингтона. У оним моментима када делују, значи да је неки перформанс у току, да се рађа нека "ствар" коју ће "Москва или исламизам" надувати у "тему" .

У том контексту, "перформанс" у Куманову је знак да је воз регионалног албанског препорода стао - само инциденти га могу одвести даље.