Трка за 29. европску звездицу

Шта очекује Србију после избора који се у земљама чланицама одржавају између 22-25 маја? Ако је судити по томе што су у заједничком ОРФ-ЗДФ немачко-аустријском телевизијском дуелу у четвртак изговорила два најизгледнија кандидата за функцију председника Европске комисије, лака времена сигурно не. 

Али најпре, колики утицај уопште имају председници Комисије? Колико се до сада питало Бароза? Ко још уопште данас излази на изборе?

Нема изборне еуфорије, пишу медији. То је, наравно, истина. Након толико деценија парламентарне демократије од локалних нивоа до наднационалне легислативе, Европљани су уморни од гласања - али ће свеједно, гласно оговарајући кандидате, и на ове изборе изаћи у довољном броју да најиздржљивије награде довољном количином легитимитета.

Кад се ЕУ легислатива спусти на ниво расправа о закривљености краставца, лепоти парадајза и кромпиру без кврга, излазак на изборе аутоматски долази у питање. Успут речено, ЕУ одредба која се тиме бавила укинута је још пре пет година - али нити то смета странкама да ових дана машу плакатима с кривим краставцима, нити великим продајним ланцима да и даље дневно организују изборе за мис воћа и поврћа.

Тешко је бити одушевљен демократијом кад је имаш - али пробај како је без ње.

Конзервативни и социјалдемократски блок изједначени

За две недеље бира се Европски парламент, легислативно тело са 751 парламентарцем из 28 земаља. Сва испитивања јавног мнења прогнозирају нерешену трку између конзервативаца (49 партија) и социјалдемократа (32 партије) за прво место.

И један и други блок добијају по двеста места, плус-минус. У неким статистикама води народњачки центар, у другима социјалдемократска левица, али разлика никада не износи више од десетак посланика.

Како оба блока полазе од тога да ће као лабава заједница деидеологизованих истомишљеника бројчано остати у позицији владаоца Европским парламентом, постигли су договор: Онај ко у четвородневном бирачком маратону освоји више гласова, има право да поставља Председника Комисије - ако су то конзервативци, онда Јункер из Луксембурга смењује Бароза; ако социјалдемократе воде, немачки Шулц.

Ствар међутим није тако једноставна, и то из два разлога. Најпре, парламентарци технички бирају, односно изгласавају председника европске владе - али на предлог Европског савета, у коме седе шефови држава и влада земаља чланица.

Теоретски, Европски савет није ни у каквој обавези да се држи међупартијског договора два најбројнија блока у наднационалном парламенту, поготово када један од њих у ствари губи (конзервативци су до сада имали 275 места). Теоретски, то се тело може одлучити и за неког трећег кандидата.

Практично, тешко да ће се Европски савет одлучити на тако еклатантно кршење демократске праксе и заобићи вољу партија ојачанима директном легитимацијом.

Друга компликација тиче се унутрашњих односа између два блока - колико верују једни другима и колико поштују дату реч. Ако на пример конзервативци освоје неколико гласова мање од социјалдемократа, ништа их - осим доброг духа демократске идеје - не спречава да код других парламентарних групација крену у лов по подршку и тако ипак прогурају свог кандидата Јункера.

Социјадемократе би онда остале најбројнија групација, али без шефа Комисије. Обрнути сценарио такође није искључен.

Србија у ЕУ: За пет или за неколико година?

Под условом да се овде дозове у помоћ логика Окамове бритве, долази се до најједноставније и највероватније прогнозе - или Јункер или Шулц надгледаће у наредном петогодишњем мандату процес приступних преговора ЕУ са Србијом. Ко јој је склонији?

Добра вест је да јој ни један ни други не морају бити посебно склони - преговори су већ положени на редовни колосек који води директно у Брисел. Лоша је да почиње игра с годинама, терминима, емотивним стањима европских бирачких тела и "новим урамљивањем" (re-framing) концепта заједничке Европе.

Прво и друго није потребно објашњавати. Што се тиче забринутости над емотивним статусом просечног ЕУ гласача, ни Јункера ни Шулца не треба у овом моменту схватати преозбиљно. И један и други агирају под снажним утицајем изборне кампање - док с једне стране оговарају "леве и десне популисте", с друге су и сами спремни да популистички угоде.

За Београд је најопаснија четврта игра, такозвани re-framing политике проширења у контексту европске идеје. Конкретно, ради се о дилеми да ли је проширење питање испуњавања услова земље кандидата, или напротив политичка одлука (шифра Румунија и Бугарска)?

И Јункер и Шулц су у телевизијском дуелу и логичкој магли непрестано мешали та два критеријума. "У наредних пет година неће бити 29. чланице ЕУ - чак ни Украјина не може унутра!", изјавио је Јункер.

Украјина? Ко је икада говорио о пријему Украјине пре него што је почело догађање народа на улицама Кијева? Барозо је само инсистирао на потписивању Уговора о придруживању. Украјина је, заједно са Грузијом и Молдавијом, требала да буде његов опроштајни поклон Унији, његово политичко наслеђе виртуозног придруживања. Био је нестрпљив, био је упоран и засвирао први такт у украјинској политичкој какофонији.

Изјава "чак ни Украјина" значи да неко сада у ЕУ одједном реално размишља о пријему Украјине. Критеријуми за улазак нису испуњени, што значи ради се о политичким разлозима. 

Примити Украјину, да би је се извукло из руског утицаја, из сиромаштва, из банкрота, из грађанског рата, из шампионске корупције?

Украјина је велика колико и њене домаће невоље, она сама може потопити европски брод, да нико не спомене ни Унију ни проширење барем наредних двадесет година.

Кад југозападни Балкан буде спреман...

У re-framing тактику спада и изјава Шулца о земљама "југозападног Балкана" које чекају на улазак у Унију. Ниједна од тих земаља, па ни Србија, нису у ТВ-дуелу споменуте именом.

То је већ опасна тактика. Колико опасна, најбоље знају Хрвати. Они су се годинама борили да се њихов случај извуче из политичке синтагме "југозападног Балкана" и разматра појединачно, по систему удовољава/не удовољава критеријумима. Када им је то пошло за руком, остало је било песма. Односно више балада о лошој економији, али, свеједно, 28. звездица је отишла у Загреб.

Географија ту није крива, већ мислени поступак иза ње, односно представа да се земље региона морају чекати и међусобно сачекивати док све не буду на истом демократском и економском стандарду, као неки разред који се бори за средњу оцену.

Брзина српских приступних преговора директно зависи од тога да ли је Србија за нови Брисел име или географија, односно "члан број 29" или "члан 29- 31", потенцијално и више.

Турску нико не мора чекати, толико је сигурно - према Шулцу и Јункеру, она се под Ердоганом сама катапултирала из трке за чланство у Унији.