Los Angeles Times: Ликвидације лош лек за тероризам

Нико не може да порекне да је 2011. година била успешна година за убиства финансирана новцем пореских обвезника - Осама бин Ладен, Анвар Авлаки, пет високих талибанских команданата у октобру и многи други. Имајући у виду суштинску америчку позадинску улогу у Либији и бучно наговарање на смрт либијског лидера, које је америчка државна секретарка Хилари Клинтон упутила непосредно уочи самог догађаја, вероватно можемо да будемо у великој мери заслужни и за прљави крај Муамера ел-Гадафија.

Некада су амерички званичници говорили ми само циљамо "командне и контролне центре", а не конкретне појединце, као када је био лов на Садама Хусеина током рата у Персијском заливу 1991. године или потрага за Гадафијем 1986. године. Сада се више нико не труди да се претвара. Успешне убилачке мисије, било од стране елитних специјалних снага или беспилотних летелица којима се управља из далека, отворено се прослављају.

Јасно је да је осећање које преовладава код наших лидера оно да елиминисање непријатељских лидера има користан ефекат. Због тога су у нашим недавним ратовима Сједињене Државе потрагу за "високовреднованим метама" (HVT), главним циљем такозваног организованог напада на људе, учиниле приоритетом. "Мисија вода је да убије или зароби HVТ", сећа се Мет Кук, наредник у 101. Ваздушнодесантном пуку стационираном у северном Ираку 2005. године. "То је све што ми радимо", каже он.

Према једној студији Америчке стратешке команде, наша војска је до 2008. године била ангажована у 285 програма организованог напада на људе. Дакле, сада када су атентати званично оруђе америчке спољне политике, заједно са трговинским ембаргом и прекоморском помоћи, стигао је тренутак за отворену расправу да ли су атентати заиста ефикасни.

Изненађење за неке, али докази базирани на конкретним бројкама недвосмислено показују да је одговор "не".

Подаци су добијени из једне студије спроведене у Ираку током кампање повећања броја војника 2007-08. године која је омогућила САД да прогласе победу и окончају рат. Кључ је био интензиван и немилосрдан лов на кључне појединце из "мреже ИЕД" која је организовала нападе на америчке војнике бомбама кућне израде. Узрок и последица - што више мртвих вођа то мање бомби - чинили су се толико очигледним да се нико није ни трудио да их проверава.

Међутим, почетком 2008. године Рекс Риволо, аналитичар при Оперативно-обавештајном центру за борбу против ИЕД напада при америчком штабу у Багдаду, известио је своје надређене о суровој реалности ове кампање.

Имајући приступ свим информацијама у вези са америчким војним операцијама у Ираку, он је утврдио око 200 успешних мисија у којима су елиминисани кључни људи из мреже ИЕД. Потом се позабавио извештајима о потоњим бомбашким нападима у зони дејства убијеног побуњеничког вође. Резултати су били јасни: напади ИЕД су се интензивирали, одмах и драстично. Недељу дана после убиства инциденти у пречнику од пет километара од куће убијеног лидера повећали би се у просеку за 20 одсто.

Зашто се, с обзиром на мртвог команданта, непријатељ борио са тако снажном виталношћу? Елиминисани непријатељски команданти, како откривају обавештајни подаци, готово одмах би били замењени, обично у року од 24 сата. "Нови момак ће још жешће радити. Он мора да се докаже, наметне свој ауторитет. Можда се стари момак улењио, није толико радио на постављању ИЕД. Свежа крв ствара разлику", каже Риволо.

Овако изложене, ове последице се могу чинити очигледним, али Риволова студија, колико ја знам, једина је да је неко са приступом важним подацима размотрио последице наше главне стратегије о националној безбедности на систематичан начин.

Међутим, чак и у тренутку док је он подносио своје закључке, иста стратегија је извезена у Авганистан у још већем обиму. Све чешћи ноћни напади специјалних снага су заиста имали успеха у убијању великог проба побуњеничких команданата (заједно са бројни цивилима), али последице су биле редвидљиве.

"Раније сам могао да идем да разговарам са локалним талибанским командантима", рекао ми је један новинар који већ дуго живи у Авганистану, "али они су сада сви мртви. Они који су их заменили много су опаснији. Они више не желе ни са ким да разговарају".

Невладине организације шаљу сличне извештаје да ново талибанско руководство не показује вољу да дозволи слободан пролаз хуманитарним радницима, а што су њихови убијени претходници дозвољавали. Ни у Авганистану ни у Пакистану, где су високовредноване мете одговорност растуће бирократије ЦИА у виду беспилотних летелица-убица, нема показатеља да су се капацитети непријатељске војске смањили.

Како каже Метју Хох, спољнополитички званичник који је дао оставку у знак протеста због узалудности рата у Авганистану, недавно ми је рекао: "Рат ствара тло за нежељене последице".

Председник Обама би требало да размисли о томе.