L'Occidentale: Предизборно збогом оружјe

Ако ових дана читате водеће америчке часописе, приметићете да главна тема није убиство Гадафија, ни хоће ли Национални прелазни савет за само неколико месеци успети да донесе нови устав и започне процес који би довео до слободних избора у Либији.

Не прича се ни о изборима у Тунису, ни о новом "наследнику" који се појавио у Саудијској Арабији. Међутим, сва пажња усмерена је ка Ираку и недавној одлуци председника Обаме.

Барак Обама никад није покушао да оправда рат свог претходника у Ираку, па се повлачење из Ирака може протумачити као добар потез његове администрације и обећање које је по сваку цену желео да испуни, а кога се, какве ли случајности, председник сетио управо сад, када је у Чикагу поново покренуо своју изборну машину.

До краја године из Ирака ће се повући и вратити кући последњи део великог америчког контингента, а у Ираку ће остати само 150 људи са задатком да штите велики комплекс у коме је смештена Америчка амбасада.

Сви ће бити враћени кући, уз изговор да ирачка влада није прихватила да обезбеди имунитет америчким војницима током њиховог боравка у земљи.

Међутим, Обама је желео да се што пре повуче из Ирака и обрадује демократску базу, па се самим тим и није нарочито трудио да постигне договор са ирачком владом. Адвокати Стејт департмента инсистирали су да се о питању имунитета изјасни ирачки парламент, иако је председник могао да покуша да на посредан начин постигне компромис, јер је у претходним случајевима био веома успешан у томе.

Преговарањем би вероватно успео да у Ираку задржи неких десет хиљада америчких војника неопходних за антитерористичке операције и подршку ирачким војним снагама у операцијама одржавања мира, на пример на усијаној унутрашњој граници у курдској области.

Бела кућа је показала да јој је стало до суверенитета Ирака, да није желела да напусти савезнике, али ни да остане заувек у земљи. Међутим, о тајмингу повлачења из Ирака одлучено је у Чикагу, а не у Вашингтону.

Председник је имао мало времена и није размишљао о последицама своје одлуке. Mеђутим последице су, и поред свих уверавања државне секретарке Хилари Клинтон, горе него што је мислио.

Након рата који је веома много коштао и неколико хиљада људских жртава, како америчких снага, тако и ирачких цивила, и после свега што је урађено да би се успоставила демократија у Багдаду, Обама напушта сто, и трпезу препушта свом најгорем непријатељу - Ирану, који је то једва дочекао, јер жели да постане земља лидер у региону и Ирак претвори у један од својих сателита.

Наравно, Обама нас је навикао на овакве своје изненадне одлуке, али смо се овог пута запитали ко ће заменити "предаторе". Одговор је 4.000 америчких "плаћеника" који ће остати у земљи и након повлачења америчке војске и бити плаћени да одржавају ред и мир, али и да штите америчке интересе.

Али, ако Обама мисли да ће се тако лако извући одатле, онда ништа није схватио за ових десет година. Као што је написао Макс Бут у "Коментарима", уколико постоји нека константа у историји америчке војске, онда је то следеће - што дуже америчке трупе остану у некој земљи, веће су шансе за успех демократизације те земље. Тако је било у Италији, Немачкој и Јапану после Другог светског рата.

Међутим, то се није десило у Вијетнаму, на Хаитију ни у Сомалији. Али Обами историја ионако није важна, јер је Ирак за њега само одскочна даска за његов реизбор.