Financial Times: Непристојан излаз из Авганистана

После десет година, Америка и њени савезници су случајно пронашли стратегију за Авганистан. Они пораз представљају као победу и хрле ка излазу. Има нечег непристојног у начину на који то постаје заборављени рат. Младићи и девојке у униформама још увек страдају у сукобима са талибанима.

Губици међу цивилима су, пак, много већи. Шта се то, дакле, десило са грандиозним планом о изградњи новог Авганистана који би донео демократију том народу, а нас оставио безбедне код куће?

Боље да не питате. Годишњица напада на Америку у септембру 2001. пробудила је сећања и навела на размишљање. Деценију пошто је Кабул потпао под контролу Северне алијансе са подршком Сједињених Америчких Држава, Авганистан је свеприсутан извор тешких јада и недаћа.

Пре неки дан сам слушао једног званичника који креира политику Запада како износи процену о томе шта ће бити када већи део западних снага оде одатле 2014. године. Отишао сам са тог састанка питајући се шта политичари уопште више могу да кажу породицама оних које су разнеле бомбе по пустињама и базарима Кандахара и Хелманда.

Према оптимистичком сценарију – а већина званичника и дипломата са којима сам разговарао уопште нису оптимисти – авганистанска влада стала би на сопствене ноге. Креатори политике НАТО-а говоре о "одрживој" земљи коју ће оставити иза себе.

Оптимистична визија

"Одржива" је реч која им омогућује да избегну било какве неприкладне процене о природи управљања. Нико више не жели да се задржава на ситницама као што су демократија или права жена.

Међутим, остајући у замаху, талибани би вероватно успоставили врховну власт над већим делом паштунске територије у јужном Авганистану, али би модус вивенди у Кабулу смањио интензитет побуне. Насељавање би, такође, донело погодности регионалним војним лидерима те земље.

Авганистански устав био би ћутке обликован племенском политиком. Трговина дрогом и ендемска корупција наставиле би се као и пре.

У таквим околностима, Сједињене Америчке Државе и њихови најближи савезници наставили би да распоређују војне инструкторе и специјалне снаге и да користе беспилотне летелице у борби против мрежа придружених талибанима као што је Хакани мрежа.

Сматра се да Хакани мрежа стоји иза убиства бившег авганистанског председника Бруханудина Рабанија, који је деловао као посредник између владе Хамида Карзаија и талибана. Пакистан би остао у једном комаду, наизменично гладећи спор са екстремистима и сукобљавајући се са њима.

Авганистан би 2014. године, другим речима, изгледао умногоме као 2002. године – пре него што се оно што је почело као америчка кампања уништавања Ал Каиде претворило у рат пуних размера против талибана.

На листи плусева, авганистанска национална војска могла би да броји око 300.000 припадника, у поређењу са једва пар хиљада 2001. године. Ал Каида, која је остала без већине свог бившег руководства, већ представља много мању претњу.

"Мање" оптимистична визија

Сетимо се, међутим, да је то оптимистички поглед. Опасности од нечега горег су и сувише очигледне. Брзина повлачења Запада могла би да потврди став талибана да је време на њиховој страни. Авганистанска влада могла да постане немоћна, што би земљу гурнуло у грађански рат.

Управо у часу када би покушао да дестабилизује Авганистан, Исламабад би могао да изгуби контролу над побуном у Пакистану.

Према овом песимистичнијем (или реалистичнијем?) сценарију, паштунске територије обеју земаља могле би да потпадну под талибанску власт. То значи 50 милиона становника под контролом екстремиста: и могућност претећу по управљање у нуклеарном Пакистану, колико и у Авганистану.

Креатори политике, наравно, указују на низ победа над талибанима после појачања америчких трупа 2009. године. Бомбашки нападу у Кабулу су, кажу они, реакција на успех НАТО-а на југу. Међутим, то је тактика, а не стратегија.

"Шта ће се догодити после 2014?", упитао сам једног војног команданта. „Држимо палчеве", рекао је он.

Шта нам друго преостаје, чујете како други кажу. Запад је постао део проблема.

Ослобађање Авганистана од странаца је најрезонантнији слоган талибана. Устав осмишљен за монокултурну демократију никада неће функционисати у племенском друштву. У сваком случају, као што је покојни Ричард Холбрук једном саркастично приметио: „Непријатељ је Ал Каида у Пакистану, па зашто се онда ми боримо против талибана у Авганистану?"

Иако је војно повлачење увек било неминовно, увек постоје начини да се оно изведе.

Убијање пар хиљада талибана више неће ништа променити. Не, Запад дугује и Авганистану и својим сопственим снагама да напрегне све снаге у потрази за политичким решењем.

Хилари Клинтон обећала је још недавно, када је најавила политичко "појачање", да ће унапредити помирење у Авганистану и ангажовање суседа у потписивању мира.