The National Interest: Опасно одбацивање поделe Косова

Мортон Абрамовиц и Џејмс Хупер ужаснути су тиме што тражим да Запад размисли о подели Босне и Косова као делимичном решењу тренутних проблема на Балкану.

Међутим, они су, као и већина других у спољнополитичкој заједници који деле њихова гледишта, изузетно селективни кад је реч о ужаснутости због прихватања сецесије и поделе као политичког средства.

Релативно мали број припадника европске и америчке политичке елите имао је било какав проблем кад су снаге НАТО-а помогле да се растури Југославија почетком деведесетих. Још мањи број њих изразио је сумњу приликом насилног отцепљивања Косова од Србије.

Имајмо у виду да је подршка НАТО-а и Европске уније за једнострано проглашење независности Косова, 2008. године, представљала прихватање сецесије од демократске земље, а не од Србије Слободана Милошевића.

Штавише, потврђујући ту запањујућу неосетљивост, западне силе безобзирно су заобишле Савет безбедности Уједињених нација ради наметања своје воље.

Откуд онда осетљивост кад је у питању разматрање нове балканске стратегије која обухвата неко скромно територијално подешавање на Косову и одлуку да се напусти очигледно неуспешан државотворни пројекат у Босни?

Такви потези се критикују зато што постоје немирне етничке мањине у другим деловима тог региона, укључујући Србију и Македонију, па постоји забринутост због преседана који би био створен.

Међутим, то није баш убедљив аргумент. Прво, ти критичари нису били забринути због преседана кад је Запад отцепио Косово од Србије. Друго, многе земље света имају незадовољне етничке или верске мањине, и очигледно је немогуће задовољити жеље свих њих.

Кључно питање јесте да ли је спорна мањина довољно бројна и довољно географски концентрисана да би представљала озбиљну, актуелну претњу по јединство државе. У највећем броју случајева није тако. (Албанска мањина на северозападу Македоније можда је делимично изузетак.)

Постоји велика разлика између проблема који представљају мале, географски раштркане, немирне мањине и ситуација на Косову и у Босни – нарочито у Босни. Апсурдно је тврдити да Босна у својој тренутној инкарнацији представља неку функционалну државу.

И ако још увек није функционална након 16 година државотворне мисије, шта заговорници статуса кво мисле, кад ће бити? После 60 година? После 160 година? Очигледно је да тренутни приступ нема ефекта.

И једина предложена алтернатива за поделу – наметање снажније централне владе путем западног едикта – осуђена је на пропаст.

Главни проблем у Босни није недостатак неке снажне централне владе. Главни проблем јесте тај што централна влада – у ствари, сама босанска држава – нема никакав легитимитет код половине популације Босне, српске и хрватске фракције. Настојање на очувању таквог политичког ентитета је узалудан посао.

Косово би, с друге стране, могло бити функционална држава, ако српској мањини северно од реке Ибар буде допуштено да остане са Србијом.

Чудно је зашто тако велики број западних политичара, изгледа, сматра да Сједињене Америчке Државе и земље Европске уније имају обавезу да подржавају максималистичке захтеве косовских Албанаца. Конфронтација Ангеле Меркел са председником Србије Борисом Тадићем само је последњи пример тог менталитета.

Нико не жели да каже да је подела универзално решење за проблеме на Балкану или било где друго. Међутим, мора се поставити питање шта су могуће алтернативе ако се подела одбаци.

У случају Косова, то значи кивну, огорчену Србију чији ће лидери и грађани наставити да верују, с добрим разлогом, да што год Београд радио, то никад неће бити довољно да се задовоље србофоби на Западу.

То значи да ће многе земље у међународном систему и даље одбијати да признају независност Косова и блокирати придруживање те земље међународним институцијама. И то значи још једну главобољу због угњетаване етничке мањине – Срба заглављених на независном Косову које мрзе.

У случају Босне, то значи одржавање међународног политичког и економског протектората који нема шансу да постане функционална држава. То, такође, значи постојање политичке темпиране бомбе која може експлодирати у било ком тренутку и обновити сукоб који је, деведесетих година, толико потресао тај регион.

Подела није универзално решење, али је сигурно боља од евентуалних алтернатива.

*Аутор је виши сарадник одсека за одбрану и спољну политику у Институту "Кејто".