Foreign Policy: Косовски приручник за Либију

Током претходне две седмице, побуњеници који се боре против либијског лидера Моамера ел Гадафија забележили су скромне успехе. Устаници у западнолибијској Мисурати су, чини се, зауставили бомбардовање центра града.

Још се неколико пукотина појавило у унутрашњем кругу либијског лидера. Али су неки од лидера НАТО-а забринути, јер је војна ситуација запала у ћорсокак, потражили начин да агресивније употребе ваздушне снаге које су им на располагању.

Задатак планера НАТО-а састоји су у дефинисању агресивнијег бомбардовања Гадафија и његових снага без излагања цивила већем ризику.

Према извештајима Би-Би-Сија, побуњеничка милиција је одбацила владине снаге неколико километара од Мисурате у разним правцима. Бомбардовање луке и центра града је престало, док је скроман напредак пубуњеника отерао Гадафијеву артиљерију и бацаче ракета ван домета.

Напади НАТО-а на осам Гадафијевих ратних бродова, од којих су неки учествовали у минирању луке Мисурата представљаће, такође, извесно олакшање за становништво. Колико год да је локално становништво са радошћу дочекало такав развој ситуације, локални тактички успех није имао утицаја на шири, стратешки ћорсокак у којем се налази већи део Либије. Источни фронт јужно од Бенгазија остаје непромењен. Гадафијеве снаге и даље контролишу Триполи и већи део западне Либије.

Док су побуњеничке формације статичне и неспремне за офанзивне маневре, ваздушни напади НАТО-а су, како се чини, све фокусиранији на нападе на владу, центре за команду и контролу и мете повезане са лидерима Либије. Најзначајнији су учестали ноћни напади на Гадафијев комплекс у Триполију.

Тешко је замислити војне резултате поновљеног гађања Гадафијевог комплекса, јер он већ дуго борави у стамбеним зонама и осталим деловима града "забрањеним" за акције НАТО-а. Нижи команданти који су, можда, некада и користили те комплексе већ одавно су успоставили алтернативне командне центре.

Стратегија НАТО бомбардовања је сада, чини се, више усредсређена на политички и психолошки притисак против режима него на слабљење његових снага. Поновљени напади на комплекс су смишљени, како би се ослабио Гадафијев ауторитет. Такође, могуће је да ти напади имају сврху да застраше Гадафијеве најближе сараднике. Застрашивање, у комбинацији са правним штапом и шаргарепом Међународног кривичног суда, смишљено је како би се повећао број пребега из Гадафијевог табора.

Али та стратегија, можда, неће произвести резултате довољно брзо. Генерал Дејвид Ричардс, командант британских снага, затражио је да се прошири листа прихватљивих мета. Ричардс жели да се на списак мета додају инфраструктурни објекти. Традиционално, напади на мостове, путеве, електране и телекомуникационе системе замишљени су како би се изоловале противничке копнене снаге и, самим тим, биле подложније поразу на фронту. Али, напади на такве мете су, истовремено, погубни и по цивиле, због чега су у досадашњем току кампање избегавани.

Ричардс се, можда, нада репризи стратегије која је ефикасно употребљена против Слободана Милошевића током рата 1999. године. НАТО се са сличним ћорсокаком суочио и током бомбардовања Србије. Тада су уследили напади на Милошевићеве сараднике и економске комплексе у унутрашњости Србије. Ова промена тактике произвела је довољан притисак унутар његовог најужег круга сарадника, што је Милошевића натерало да узмакне. Иза Ричардсове дефиниције "инфраструктуре", можда, се крије управо такав развој ситуације.

Либијски устаници и НАТО треба да буду макар мало охрабрени ерозијом коју је Гадафи претрпео током претходне две седмице. Али то није довољно да би се пронашао излаз из ћорсокака. НАТО би сада могао бити вољан да удвостручи ваздушну кампању усмерену против Гадафија. Да ли је то могуће постићи без веће патње становништва, друго је питање.