The Economist: Да ли је блато лепљиво?

Трећу годишњицу независности, 17. фебруара, косовски политичари дочекали су у тмурном расположењу. Само пола године раније, косовски лидери били су знатно боље расположени, после саветодавног мишљења Међународног суда правде, према којем самопроглашена независност Косова није била нелегална.

Онда су дошле оптужбе. Прво, због нерегуларности децембарских избора, које су страшно наљутиле Америку, највећег савезника Косова.

Убрзо после тога, стигао је и извештај швајцарског политичара и бившег тужиоца Дика Мартија, у којем су наведене језиве оптужбе о повезаности косовског политичког врха и организованог криминала.

Дик Марти је децембра прошле године предао извештај Савету Европе, који је повезао косовског премијера Хашима Тачија са људима који су после сукоба на Косову, 1999. године, киднаповали и убили 500 Срба и Албанаца.

Неки од њих, како се тврди у извештају, убијени су како би им органи били извађени и продати. Тачи је енергично демантовао оптужбе.

Али то нису прве такве тврдње. Наиме, први пут су такве оптужбе представљене у књизи бивше тужитељке Хашког трибунала Карле дел Понте.

Међутим, српски медији дошли су до одређених докумената који поткрепљују Мартијеве тврдње. Документа у којима су сакупљена аутентична сведочења о томе да се киднаповани Срби убијају због органа, предата су 2003. године мисији Уједињених нација на Косову.

У то време, оптужбе нису биле поткрепљене. Ипак, ти наводи су натерали тим истражитеља УНМИК-а и Међународног трибунала за ратне злочине да посете, фебруара 2004. године, град Бурел и "жуту кућу" на северу Албаније, где су, према сведочењима, почињена убиства.

У извештају форензичара УНМИК-а, пише да су у "жутој кући" пронађени трагови крви, али да то нису чврсти докази криминалних радњи. После тога, никакве потраге за телима, нити даље истраге, нису покренути.

А ипак, докази, као и медицински прибор нађен испред куће, могли су бити узети у обзир као докази који би поткрепљивали раније тврдње сведока.

Зашто је УНМИК ставио тај случај у фиоку? Па, због политичке прагматичности. Због тога што су морали свакодневно да сарађују са људима који су имплицитно оптужени.

Осим тога, чињенице које су могле бити откривене даљим истрагама ужасавале су људе у УН, задужене за изградњу модерне и стабилне администрације на територији Косова.

Кад је реч о Међународном трибуналу за ратне злочине, њихови истражитељи су закључили да је, чак и да су злочини стварно почињени, такав случај ван њихове надлежности, зато што су злочини почињени после сукоба на Косову 1999. године.

Неколико година касније, у мистериозном и срамотном потезу, Међународни трибунал уништио је доказе сакупљене у "жутој кући". Да су били сачувани, могли су да дају ДНК узорке критичне за потпуну криминалну истрагу.

Најзад, због чињенице да није покренута дубља истрага после "жуте куће" и чињенице да су прикупљени докази уништени, УНМИК и Међународни трибунал могли су да тврде да не постоје докази који поткрепљују сведочења.

Међутим, то није био случај са Диком Мартијем, који је спровео далеко детаљнију истрагу.

Албанци, наравно, тврде да се Марти противи проглашењу косовске независности и да је његов извештај део шире кампање блаћења нове државе.

Швајцарског тужиоца нападају и због необјављивања детаља о његовим изворима, за које он каже да би могли да угрозе животе, ако би били познати.

Нови документи

Нови документи који су изашли у јавност запрепастиће Мартијеве критичаре. Они садрже мучне податке о томе шта се десило после сукоба на Косову 1999. године, међу којима су и детаљи о сведоцима, али не и њихова имена.

Први је интерни документ Међународног трибунала који датира из 30. октобра 2003. године. Други, од 12. децембра 2003. године јесте извештај директора УНМИК-овог правосудног одељења.

Резиме изјава из првог документа наводи да је од јуна до октобра 1999. године, између 100 и 300 људи, већином Срба, отето и одведено у Албанију. Од тог броја, од 24 до 100 људи пребачено је у секундарне притворне центре, одакле су поново пребацивани у "мобилне клинике", где је медицинско особље било спремно за вађење органа затвореницима, који би после тога умирали.

Органи су, затим, пребацивани до аеродрома у Тирани, а одатле превожени у Турску и на друге дестинације.

У документу се наводи да су сви сведоци били етнички Албанци који су били припадници ОВК. Четворица њих била су умешана у транспорт најмање 90 Срба у централну и северну Албанију.

Тројица су испоручивала заробљене у "жуту кућу" близу Бурела, а двојица су, како се наводи у документу, помогла у избацивању људских остатака у близини куће, док је један достављао делове тела на аеродром у Тирани.

У документу се наводи да сви сведоци тврде да нису присуствовали операцијама, али да сви кажу да су за операције и транспорт делова тела барем знали, а у неким случајевима и учествовали, средњи и високи чиновници ОВК.

У једном тренутку, документ цитира изворе који кажу: "Операцију су подржали људи повезани са оперативцима албанске тајне полиције бившег режима Саљија Берише", који је, поново, премијер Албаније.

Имена

Оно што је значајно јесте да се у новим документима не спомиње име Хашима Тачија, али се спомиње Рамуш Харадинај и његов брат Даут. Харадинај је бивши командант ОВК и премијер Косова. Међународни кривични суд за бившу Југосавију ослободио је Харадинаја, 2008. године,  оптужби за ратне злочине, али му се сада поново суди због навода Тужилаштва о застрашивању сведока.

Харадинај је Тачијев политички непријатељ. Детаљи који су откривени новим документима могли би да орасположе премијера, пошто изгледа као да пребацују кривицу са њега на Харадинаја.

Али како доказ који садрже није био употребљен на првом суђењу Харадинају за ратне злочине, вероватно су тужитељи осетили да нису били дорасли тврдњама. Штавише, Харадинајево име се не спомиње у извештају Дика Мартија. Ситуација остаје мрачна.

Правна и полицијска мисија ЕУ на Косову, Еулекс, истражиће наводе Дика Мартија, који далеко превазилазе оне о трговини органима. Али не изгледа као да ће нова документа помоћи у потрази за правдом. Један добро позициониран извор каже да је потера за откривањем сведока на Косову већ почела.

После цурења информација, мало је вероватно да ће било ко ко има знање о тим догађајима бити вољан да сведочи, уколико не добије гаранције о заштити у годинама које долазе, укључујући нов идентитет и пресељење у иностранство. То је трагедија.

Требало би сви да знају, једном за свагда, где лежи истина у тој причи. Не само породице несталих, већ и косовски Албанци чији су лидери сада све више изоловани на међународном нивоу, делом захваљујући тим наводима.