Модерна мафијашка држава

Хрватска је на раскрсници. Бивша југословенска република је на ивици уласка у Европску унију. Преговори о приступању су почели, а многи Хрвати надају се да ће у ЕУ ући следеће године.

И народ, али и политичари сматрају да ће чланством у Унији држава просперирати по угледу на западне земље. Загребачка политичка елита, и левица и десница, очекују да ће ЕУ пронаћи лек за системске проблеме у Хрватској, што се, иначе, неће догодити.

Највећи проблем Хрватске је тај што се политичка јавност никада није суочила са комунистичком прошлошћу. Под српском доминацијом Југославије, Хрватска је била сведена на вазални економски однос са Београдом.

Од 1945. године, па до њене смрти 1980, комунистички диктатор Јосип Броз Тито наметнуо је бруталну полицијску државу. Његово мултиетничко царство покорило је конститутивне народе, посебно Хрвате.

Тито је настојао да разбије два велика извора противљења тоталитарној владавини, хрватско сељаштво и Римокатоличку цркву.

Његов режим убио је више од 200.000 Хрвата, укључујући велики број свештеника и монахиња. Цркве су биле одузете, а под покровитељством државе, атеизам систематски усађен у комунистичку младеж.

Слобода штампе се и не помиње. Дисиденати и анти-комунистички интелектуалци или су стрељани или су завршавали у затворима.

Хрватски национализам дивљачки потиснут

Економски колективизам уништио је приватна предузећа, али и личну одговорност. Корупција је могла да се сретне на сваком ћошку. Хрватски национализам је у то време дивљачки потиснут.

Укратко, традиционални католицизам стопљен са централно-европском цивилизацијом био је до крајње мере искорењен.

После четири године рата, земља је постигла своју националну независност. Међутим, рат је до сада скупо плаћен. После рата остало је добро организовано подземље, а његове главне делатности су биле шверц оружја и трговина наркотицима и цигаретама.

Многи криминалци инфилтрирали су се у врх власти владу. Такође, многи бивши комунисти једноставно су променили титоистичка обележје, црвену звезду за хрватску црвено-белу шаховницу.

Међутим, задржали су своје ауторитативне, корумпиране навике. Хрватска држава постала је легло корупције чији пипци залазе у сваки сектор друштва.

Бивши лидер Хрватске демократске заједнице Иво Санадер, који је обављао функцију премијера хрватске владе, под истрагом је због проневере, мита и корупције. Званичници унитар владе тврде да је заједно са својим блиским сарадницима пљачкао јавну имовину.

Прикупили су огромоно лично богатство о трошку пореских обвезника, а само ХДЗ коштао је Хрватску гротескних милијарду долара, што је превелика сума за тако малу нацију.

Санадер би зато, ако се докаже да је крив, требало да одговара за своје поступке пред хрватским народом.

Покушај лојалности

Хрватски политичари, црпе максимум своје снаге у покушају да од етатизма и масовне бирократије, створе огромне машине које би омогућиле земљи да постане лојални савезник.

Оно што недостаје је транспарентност и отвореност. Политичке везе и мито и даље су неопходни за лични напредак. Здраво друштво заснива се на плурализму, владавини права, утврђених права приватне својине и меритократији.

Хрватска нема ниједан од поменутих елемената. Иако ХДЗ жели да постигне поменуте циљеве, у стварности, тражи управо супротно: у балканском стилу клептократије, који врши велики утицај на медије, бизнис и економију.

Статус кво може да послужи и тамошњој елити, али не и огромној већини Хрвата. Незапосленост је 18 одсто, а огромни државни дуг прети дугорочној будућности земље.

Страна улагања и много потребнији пословни капитал једноставно беже из Хрватске. Економска стагнација створила је јаз између богатих и сиромашних, што потенцијално доводи до социјалне нестабилности.

Средња класа се смањује, а друшто сегментише на два нивоа - они који имају и они који немају. Таква слика независне Хрватске не личи на ону какву су је сањали.

Тежња Хрватске свакако је да постане Швајцарска или прецизније, Аустрија југоисточне Европе. Широм Хрватске могу се срести млади талентовани и иновативни људи. Њена природна лепота и задивљујућа јадранска обала већ чини земљу туристичком Меком.

Хрватске древне везе са Аустроугарском представљају чврсто сидро културе на Западу, а штампа би могла да функционише и без политичких трзавица.

Хрватска никада неће остварити своје националне потенцијале и цивилизацијску судбину све док не поведе рат против корупције.

Многе државе имају мафију. У Хрватској, међутим, мафија има државу. Док се ово не препозна као проблем, немилосрдан пут ка економском амбису ће се наставити и никакви фондови и субвенције Европске уније не могу то да промене.

Џефри Т. Кухнер је колумниста листа Вашингтон Тајмс и председник Института Едмунд Берк, са седиштем у Вашингтону.