Крамарићево "Писмо са Косова"

Разгледнице с Косова све више почињу наликовати неким нашим картолинама вијестима с насловних страница наших "објективних и неовисних" медија - и овдје на Косову, нетко (читај: међународна заједница) се сјетио да било упутно да институције правне државе што прије прораде.

Држава - "крава музара"

Наиме, многи од косовских актера јавнога политичког и инога живота свели су државу на "краву музару"- и понашају се сукладно принципу: узми све што ти живот пружа! Сада и овдје! Сада или никада".

И ово "природно" (пре)слободно понашање неких од виђенијих актера слободног живота није могло проћи неопажено: терор трача завладао је јавном, и оном, мало мање јавном сценом, представници међународне заједнице су оклијевали, плашили су се да се брза рјешења не претворе у своју карикатуру, калкулирало се са сигурносним и свим другим, мање часним, елементима, додуше, с времена на вријеме, слане су и упозоравајуће поруке не играјте се с нашим јобовским стрпљењем, не претјерујте у лошем практицирању власти, у свему, па и у тој "лошој пракси" треба имати мјере, не забадајте главу попут ноја у пијесак, јер све се зна...

И наши су поткупљиви

И Косовари се суочавају с парадоксима проклетством транзиције - осјећаји су помешани, политичке промјене, демократизација друштва нужно се не морају подударити, жеља за властитом државом још увијек не значи да они који су добили мандат, повјерење грађана да ће успјешно и праведно управљати државом...

Бити "наш" још увијек не значи да су ти "наши" имуни на све опасности изазове, које прилика управљања државом са собом носи... И "наши" су поткупљиви, и "нашима" није страно непотистичко ауторитативно понашање, и "нашима" демократска процедура зна ићи на живце, и "наши" воле методе "скраћене убрзане" демокрације, која се у свакодневној пракси очитује као рециклирање, већ виђенога, тоталитарног модела управљања...

И "наше" слобода медија ужасно нервира, и "наши" воле када их се на прес-конференцијама пита искључиво оно што им одговара, што им иде у прилог, и "наши" обожавају намјештене натјечаје, и "наши" немају ништа против привилегија, лагодног живота, пословних картица, службених аутомобила...

Наликујемо једни на друге

Свјестан сам да многи могу ову разгледницу релативизирати и онако, с пуно резигнираности, констатирати: нигдје на просторима бивше државе није добро, наликујемо једни другима ко "јаје јајету" - између еуропејаца и балканаца и нема великих разлика, како смо се наивно увјеравали тамо прије двадесетак година.

Но та резигнирајућа констатација никако нас не би смјела оставити равнодушним - нас треба занимати како уредити односе у нашем друштву, да ти односи буду праведнији, хуманији, социјалнији, а да нас те, тако логичне и нормалне активности уопће не спрјечавају у вољењу "једине наше" државе.

Но, знак једнакости између државе и друштва не би се требао постављати!