Политичке последице спортског фијаска

Француски председник Никола Саркози отказао је серију припремних састанака за Г20, како би се састао са Тјеријем Анријем, који је у Јелисејску палату похитао право из авиона којима су се Французи вратили из Јужне Африке.

Свега два дана раније, Саркози је отказао сусрет са бившим председником Швајцарске, како би на миру одгледао последњу утакмицу Француске на Мундијалу. Укратко, судбина репрезентације постала је један од најважнијих приоритета првог човека Француске.

Изненађени? Па не баш, јер фудбал и спорт уопште имају велики утицај на друштво. Холандски економисти, Рубен ван Лувен и Чарлс Калсховен су 2006. начинили извештај за АБН АМРО према којем су државе које су освајале Мундијал бележиле моменталан раст бруто националног производа од скоро један одсто уз значајан скок поверења потрошача.

Утицај је моменталан и у политици: 1998. године освајање Светског првенства донело је скок популарности Жака Ширака и Лионела Жоспена од читавих 15 одсто.

И тако се дошло до закљључка да су победе добре за власт, ко год да се на њој налази. Популарност расте и чак може да изазове мали економски бум. Али и супротно је такође истина, катастрофални резултати репрезентација носе и политичку цену. Управо због тога спорт привлачи пажњу политичара на свим нивома власти.

Од 1998. године, веза између Француске и националног тима ојачала је до те мере да сада представља важно државно питање и чији се проблеми директно рефлектују на целу државу. Сећамо се изјава филозова Алана Финкијелкраута, коме се Европа подсмевала а јавност згражавала, јер је репрезентацију назвао "црн-црн-црн" (Касније је говорио о "невиђено вулгарном тиму ниткова").
 
Звиждало се Марсељези 2002., 2005., 2006., 2007, и 2008. године, што је моментално изазивало бурне реакције и контроверзе, које су се суштински подударале са лавином питања о француском идентитету и имиграционој политици.

Какав ће политички утицај овај пут имати француска репрезентација? Жером Сан-Мари, директор компаније за испитивања јавног мнења Исам, одмах је рекао да ће фијаско националног тима имати негативан утицај.

Прво, јер неће бити националне кохезије око репрезентације, од чега касније, обично профитирају лидери држава. Овај пут су "петлови" разочарали, па су и политичари поједине играче називали "олошем".

Истовремено, кризу у репрезентацији покушаће да искористи Саркози, желећи да покаже ауторитет у доба кризе и докаже да његов пројекат није доживео пораз у време када је морал Француза ионако веома низак.

Стога, Саркозијев покушај да среди ствари у француском фудбалу и не треба дубље анализирати, осим уколико "Случај петлови" не натера било кога да заборави на свеопшту мобилизацију против најављених реформи пензионог система.