Јутарњи лист: Хоће ли неко у Хрватској предложити "пољски закон"

У Пољској је прошлог уторка потписом председника Анджеја Дуде ступио на снагу контроверзни закон који криминализује употребу израза "пољски концентрациони логори" и кажњава затвором до три године свако повезивање Пољске с Холокаустом и злочинима које су починили нацисти.

Пољска је била окупирана и није имала колаборационистичку владу, а жртве нацистичке окупације броје се у милионима, пише "Јутарњи лист".

Али докази о колаборацији становништва у прогону и ликвидацији три милиона Јевреја ипак су нешто што се не може заташкати никаквим законом.

То, наравно, не значи да није било Пољака који су по цену властитог живота спасили десетине хиљада њих.

По овом новом закону Пољска би, рецимо, сада могла да тужи професора историје на Принстону Јана Гроша који је у својој књизи "Neighbors" ("Суседи", 2001.) доказао да су у јулу 1941. пољски становници малог места Jedwabne убили више од хиљаду својих суседа Јевреја.

Све до тада званична верзија тог догађаја била је да су их побили Немци.

Књига је изазвала невиђени скандал и претње смрћу аутору.

Грош нови закон сматра покушајем фалсификовања историје Холокауста.

Тимоти Снајдер, историчар са Јејла, сматра да је сличан закону усвојеном у Русији пре неколико година који забрањује да се говори о томе да је Русија била агресор кад је 1939. Пољску поделила с Немачком.

Али нису реаговали само стручњаци, него и политичари, од Бенјамина Натанјахуа и Рекса Тилерсона, до лидера ЕУ.

Поставља се питање последица, од опасности за слободу говора и научних истраживања, до отварања врата историјском ревизионизму па и порицању Холокауста.

Занимљиво је да је закон изгласан у пољском парламенту 26. јула, само дан пре Међународног дана сећања на жртве Холокауста, кад је ослобођен највећи нацистички концентрациони логор Аушвиц-Биркенау.

Очигледно, многи би желели да то постане дан заборава. Национализам и антисемитизам иду руку под руку.

Још је један догађај обележио Дан сећања, догађај који је у Хрватској имао знатно већи одјек од пољског закона.

Реч је о изложби под називом "Јасеновац - право на незаборав" која је постављена у згради УН у Њујорку.

Изложба је изазвала згражавање и протест хрватске владе која је оптужила Србију да "манипулише и пласира лажне податке" - не наводи се које - а страдања жртава у том усташком логору користи у "пропагандне сврхе".

Хрватској с правом смета некад званична бројка од 700.000 убијених која се користи у Србији.

Али сасвим сигурно било би боље да српској интерпретацији историје може да се супротстави сопственим озбиљним истраживањима, бројкама и документацијом.

Шта учинити, на пример, с подацима Државне комисије за утврђивање жртава из 1999. која је закључила да је у Јасеновцу убијено само неколико стотина Јевреја и Срба док су други помрли од болести? Јесу ли ти подаци веродостојни?

Но, говорити озбиљно о страдалима у Јасеновцу ни данас није политички могуће јер је Хрватска и даље разапета између антифашизма и ревизионизма.

Поводом 27. јула, Министарство спољних и европских послова издало је саопштење у којем између осталог стоји: "Одавањем почасти свим жртвама Холокауста осуђујемо сваку појаву нетолеранције, претње или насиља према особама или заједницама, засновану на етничком пореклу или верском уверењу, те уједно осуђујемо било какав облик порицања Холокауста".

Наравно да је та изјава пука формалност, јер с друге стране јеврејска заједница бојкотује званичну комеморацију, нашироко се толерише фашистички поздрав и ревизионизам политичара и јавних личности, као и удружења које за то добијају новац од државе.

Врхунски је цинизам да се, притом, Холокауст у "домаћој радиности" и не помиње.

Председник Јеврејске заједнице Загреб Огњен Краус који говори о 80.000 пописаних имена жртава, напомиње да се никада, када се у Хрватској говори о Холокаусту, не наводе примери из Хрватске, него из Аушвица.

О Јасеновцу је након посете Спомен-подручју говорио и директор Светског јеврејског конгреса за Израел Лоренс Вајнбаум, које је добро препознао да проблем долази с врха, а не од стручњака.

"Није у питању незнање, него негација и замагљивање... У Хрватској је убијено више од 30.000 Јевреја и то је реалност, али многи лудаци не признају да је тако. У Пољској је јеврејска заједница сасвим искорењена, а чинила је 10 одсто становништва... Ако Јевреји осећају да их поштују и да се сећају њихових страдања, то је лакмус-папир за здравље друштва".

А да мало боље познаје овдашњу ситуацију, можда је могао поменути и однос према Србима као лакмус-папир здравља друштва више од две деценије након завршетка рата.

Јер још би Хрватска под притиском доказа могла некако и да призна домаћи, ручно одрађени Холокауст над јеврејским жртвама.

Међутим, ту постоји једна врашки незгодна околност: у Јасеновцу су осим Јевреја, масовно страдали Срби.

А они су деведесетих постали агресори. С тим ни једна влада до сада није знала ни желела да се озбиљно позабави.

Нема сумње да би и овој данашњој власти добро дошао неки сличан закон који би забранио помињање, рецимо, Јасеновца као логора смрти и за Србе - има их који би то сигурно поздравили.

Атмосфера је таква да би, подстакнут пољским примером, неко можда чак тако нешто и предложио, на властиту и општу срамоту.

Пољски случај је опасан преседан јер охрабрује све оне који би комеморацију жртава да се зло не би поновило, претворили у заборав.

Или ако већ заборав није могућ, барем у порицање суделовања у злочину. Чак и ако је то пут у његово могуће понављање.