Случај Трамп – освета демократског субјекта

Да ли то значи да су досадашњи председници Сједињених држава водили управо онакву трансатлантску политику какву је желела Европа, а дефинисали Брисел, Берлин, Париз и Лондон? Да су интервенционистички потези америчких администрација, од бомбардовања Србије 1999, преко интервенција у Афганистану и Ираку, до оне у Либији и "proxy" рата са Русијом у Сирији, не само били у складу с жељама најмоћнијег дела ЕУ, већ од њега и иницирани?

У кобинацијама "Трамп мора" које од среде лете преко Атлантика чешће од редовних авионских линија, крије се дедуктивни закључак: ЕУ никад није условљавала политику Регану, Бушу првом и другом, Клинтону првом, Обами, не би ни Клинтону другом, зато што су они давали Унији управо оно што је Унија хтела - рат тамо где жели, дискриминаторску примену међународног права тамо где је опортуно, одсуство формалне логике тамо где прија.

У противном, не би било никаквог смисла да Унија сада тако самоуверено разговара са особом која ће од 20. јануара седети у Овалној соби Беле куће, осим ако се прихвати објашњење да амерички председници, сада први пут у последњих неколико деценија, више нису спремни да следе европски диктат.

Толико је енергије до сада уложено у критиковање Вашингтона, а он невин, марионета у рукама Уније и њених најмоћнијих нација! За све који уживају у теоријама завере, ево једне добре: проглашење независности Сједињених држава од Велике Британије четвртог јула 1776. било је обична фарса.

Шта се онда може очекивати од нове владе једине преостале светске суперсиле, у моменту када се она управо ослободила страног диктата и коначно освојила шансу за самостално креирање политике?

Зауставите глобализацију!

Избор Трампа за америчког председника је први озбиљни покушај за заустављање процеса глобализације. Или, прецизније: То је глобално први покушај који има озбиљну шансу да на глобално/уједначавајуће стави тачку. Само шансу, ништа више.

Док су се мале нације као Мађарска, релативно велике као Пољска, или велике, али од Запада остракиране као Русија, свака кроз свој систем вредности, самоубилачки бацале на ауто-пут глобализације, не би ли зауставиле њен неометани ток, то је противницима глобализације било дирљиво узалудно, а њеним заговорницима смешно.

Трамп у том смислу није ни смешан за друге, ни дириљиво узалудан за прве. Генерално, Трамп уопште није смешан. Ако Американци, барем они који су гласали за Трампа и по важећој демократској и законској процедури победили, одлуче да је доста глобализације, онда би такав циљ могао имати успеха.

Истина, Трамп директно никада није рекао "обећавам да ћу зауставити глобализацију", али када га критикују, амерички и европски медији на прво место стављају његов анти-глобализам.

Електоратима у културама "белог човека" полако свиће да механизам глобализације једноставно ради против њих. Да све друге разлоге бацимо у воду, остаје реалност застрашујућег демографског тренда: Европа је 1950. имала око 500 милиона становника (онолико колико данас има ЕУ), данас негде око 740 (са читавом Русијом). Азија је 1950. имала испод милијарду ипо становника, данас нешто мање од 4,5 милијарди. У Африци је 1950. живело негде око 200 милиона људи, данас око 1,2 милијарде.

Све скупа, планета Земља је средином прошлог века носила две и по милијарде људи, данас близу седам и по.

"Бели човек" се скупио као вунено клупко после грубог прања. Сад је питање: Хоће ли се супротставити процесу који његовим друштвима даје изглед минорних културних оаза, или ће му се предати као незаустављивој природној сили?

Трамп је одлучујуће појачање у табору антиглобалиста, или, како их највећи део европских медија зове, десних популиста.

Краљевство "постфактичне политике"

Да би се објаснио ужас Трампових критичара над његовом "постфактичном политиком" потребне су два појашњења: Ко су његови критичари и да ли се данашњица заиста може назвати "постфактичном".

Гори од Трамповог "баналног сексизма" (термин Славој Жижек) је процес у коме су се уједињени, без минималне пристојне границе између себе, нашла два блока: Политичке елите ЕУ и новинари великих европских медија.

Политичким речником из последњих година Југославије, та би се спрега могла назвати "непринципијелном коалицијом". Аустријски новинар Андреас Унтербергер, бивши главни уредник Пресеа, сада политички блогер, назива ту спрегу "полит-медијском класом".

Европски новинари су дакле, добрим делом, изгубили дистанцу према политичким елитама, срасли с њима у нову интересну и идеолошку "класу". Зато, кад неко од релевантних ЕУ лидера ових дана ту и тамо покушава да спусти тензију, из медија стиже врисак - нема попуштања!

Новинарска професија у слободном свету као да је заборавила да посматра и анализира, већ се попела на барикаде. Trump non pasaran!

"Постфактизам" је друштвена дијагноза која се у свет политике преселила из књиге америчког аутора Ралфа Кејса "С оне стране истине: Неискреност и превара у данашњем времену" (Ralph Keyes, "The Post-Truth Era: Dishonesty and Deception in Contemporary Life", 2004).

Енглеско "post-truth" је у немачки и француски језик ушло као "постфактизам", али задржало значење као дијагноза за оне политичаре који својим гласачима пружају управо ону врсту неистине, коју ти гласачи желе да чују.

Такви политичари лажу с дозволом демократског субјекта. Односно, то што говоре није ни лаж, ни истина, већ политичка симбиоза с оне стране истине и лажи, добра и зла; чиста ничеовска категорија.

Ангела Меркел би по тој дијагнози била искрени, "фактички" политичар, зато што је Немце без питања претворила у централу демографске, културне и религиозне глобализације, плус их поставила на ратну стазу с Русијом.

Трамп би, по истој дијагнози, био "постфактични", зато што је својим "fellow Americans", укључујући и "ону неколицину која није гласала за њега" обећао да ће зауставити најболније ефекте глобализације (само за Американце, разуме се), депортовати пет милиона илегалних миграната и гледати да избегне рат с Русијом.

На пример: Руди Ђулијани је изјавио а да не трепне, како "осам година пре Обаме, у Америци није било великог исламистичког терористичког напада". Публика наравно зна да је 11. септембар пао у године владавине републиканског кандидата Буша млађег, али то је постфактично - исламистички тероризам се у Америку уселио са Обамом, и готово.
Најкраће речено, Трампов "постфактизам" би се огледао у чињеници да је:

а) дао обећања која неће моћи да испуни

б) у тој игри био вештији од Хилари Клинтон, која је својој изборној бази, како оној у Америци, тако и полит-медијској класи у Европи, обећала да ће свет претворити у глобални либерално-демократски рај. Ако треба и силом.

Неодољиве замке популарне културе

Полит-медијска класа и овде и у Америци ужаснута је ниским интелектуалним нивоом којим је Трампов постфактични изборни тим водио кампању.

То је цезура, вичу аустријски, немачки, швајцарски медији: Политика је прешла доњу критичну границу заглупљивања и више се никад неће водити водити око узвишених етичких принципа.

Идеја да су историјски владари, или модерни оператери политичке моћи, до сада водили неку политику која би стајала у озбиљној опозицији према "постфактизму" је наивна - "пуку" се увек причало оно што је он хтео да чује, некад уз веће поштовање реалности, некад мање.

А представа о неинтелектуалним масама неинтелектуалне политике, које су сада са Трампом казниле, интелектуално понизиле Европу...? Човек не мора делити културни песимизам једног Теодора Адорна, да би схватио да у људским друштвима тривијалност генерално заузима више простора него узвишеност.

У свим изборним штабовима широм света, философи су у мањини. Коме је требала победа Трампа да то схвати, машала.

Груби вербални тон, одсуство узуса цивилизоване пристојности, чак се пре детектује с друге стране, из правца "полит-медијске класе". Поједностављено, феномен се може назвати "Милошевић-ефекат", пошто је у поратној Европи први пут дошао у употребу у деценији распада Југославије.

Наиме, како је фрустрација над Милошевићевим понашањем расла, тако је он третиран са све мање обичне пристојности која следује носиоцу државне функције било где на свету. Пред крај, он није био доживљаван само као политичар који иритира, него обична битанга, пробисвет, лумпенпролетаријат о ком не треба бирати речи.

Најкасније од украјинског Мајдана пре три године, полит-медијска класа тако разговара с Путином. Последњу годину, а задњих неколико дана у пароксизму, с Трампом.

Непредвиђене замке демократије

Трампова победа, постигнута по правилима архаичног закона од пре 240 година, значи да је дошло крајње време да се преиспитају циљеви, домети и последице демократије као типа владавине.

Амерички философ и политолог Марк Лила је пре неколико година поставио суморну дијагнозу о демократији, жалећи се како ју је њена практична примена у времену после 1945. из сета техничких правила добре владавине претворила у идеологију, чак у цивилну религију.

Демократија није ни темељно људско право, ни универзална вредност, већ свесна одлука одговорних субјеката који се обавезују да ће поштовати извесна правила игре. Чисти хабермасовски идеализам.

Али ако се посматра у свом историјском извору, Старој Грчкој, она је с наше временске позиције непрепознатљива. Из атинске демократије биле су искључене жене, робови, странци, мушкарци млађи од 20 година, као и сви они који нису поседовали комад земље. Данас би то било, колико - 70, 80 одсто популације у Европи и Америци?

Изворно, демократија је била ексклузивистички принцип, који је од 19. века миц по миц претваран у инклузивистички, да би у поратној Европи постао идеолошка пилула, клин чорба, жртвени олтар оператера власти, тајна новинарска организација за клонирање подобног мишљења.

Као што је Трамп одустао од политичке коректности у комуникацији са националним и интернационалним симпатизерима клана Клинтон, тако је сада у наставку протестни амерички покрет "Trump is not my president" скинуо рукавице у комуникацији с њим.

"Он није мој председник" значи, демократија која га је довела на власт непријатног је мириса, то није "моја демократија". Хоћу неку другу, у којој побеђује мој кандидат.