Осамдесете – заувек

Овде где живим, у Немачкој, осамдесете не постоје.

Кафане су преуређене, фасаде окречене. Нови хипермаркети прогутали су продавнице на ћошку. Понека телевизијска емисија бави се рециклажом поп-културе из прошлог века. О осамдесетим се говори спорадично, са помало сажаљивим осмехом. На провинцијским радио-станицама пуштају каткад музику "из осамдесетих, деведесетих и хитове данашњице". Прошлост се тако умиксава у надмоћну садашњост. Људи су благонаклоно подсмешљиви према сопственим фотографијама на којима најекстравагантније фризуре изгледају убедљиво најглупље. Свет без мобилних телефона и интернета данас у Немачкој има шарм Атлантиде – фина споредна прича, коју је време потопило као вода, прича у коју скоро нико више не верује, а понајмање они који су је проживели. Сви желе да буду савремени. Прошлост је прошла.

Кренем ли на мој југ, ствар се потпуно обрне. На ауто-путу Загреб–Београд–Ниш или магистралом уз Јадран, све је на први поглед отприлике као и у остатку Европе. Источне и западне бензинске пумпе у мирољубивој коегзистенцији. Све могуће и немогуће врсте аутомобила. Али први знак да је путовање на југ уједно и путовање кроз време, стиже из звучника. Најпопуларније станице у свој програм умиксавају велику количину нота из осамдесетих. ЕКВ, "Азра", "Црвена јабука", "Прљаво казалиште", "Идоли", "Филм", "Дугме", Оливер Мандић, "Парни ваљак". Понекад чак и "Леб и сол". Надмоћна прошлост убризгава се немоћној садашњости.

Клинци око мене, у аутобусу, у башти неког ресторана или на плажи знају сваки текст напамет. Њихови родитељи загазили у пету или шесту деценију живота такође мичу уснама, звиждућу, значајно се смејуље. Понеко и запевуши. Осетим да је то истински занос. Али у њему нема само носталгије. Сета се погрешно учитава, југоносталгичарска намера прецењује. У ствари, емотивно нико од нас још није прерастао осамдесете. Нама је по двадесет или тридесет година. Вршњаци смо својој деци.

Свет је ишао својим током, а ми смо свим својим истинским бићем остали у претпоследњој деценији двадесетог века, као сирочад заборављена на пустом перону, на који више не стижу возови.

Откуд тај скоро потпуни консензус у политички, етички и државно расцепканом простору, посвађаном на пасја уста? Шта је, упркос свему, заједничко људима из Ријеке, Тузле, Врања или Будве? То су осамдесете (које чврсто стоје на раменима седамдесетих) – генерацијски доживљене или пак традиционално пренесене деци. То је несвесни полигон заједничког емотивног усидрења. Наше осамдесете нам блистају на фону крвавих деведесетих и пљачкашко-транзиционих двехиљадитих као златно доба. Може се рећи и да смо тада били млади па имамо ону лупу која накнадно улепшава. Међутим, све генерације које су уследиле имају сличну менталну усидреност – у времену које није њихово. Позитивне вибрације допиру из једне мртве деценије која одбија да умре јер је у нама везана у чвор.

Свакако, југословенска музичка, књижевна и филмска сцена тада је била надмоћна у односу на све што је уследило. После Титове смрти комунисти више нису били у стању да битно ограниче слободу, а шовинисти то још нису могли. У тој деценији која нас је економски и политички лагано, али сигурно кувала као жабе, па многи то нису ни приметили на време, десила се креативна екстаза.

Гледано у временском ретровизору, све то изгледа као чувена "лабудова песма". Лабудица Југославија је певала умирући. Ми смо певали са њом. Све до почетка деведесетих и првих хитаца.

Добро, али креативна снага те деценије није одговор на питање зашто се она петрификовала у монументални обелиск нашег сентимента, док су деценије након ње остале тек зли патуљци.

Ствар је, чини ми се, ипак једноставна. Ево већ трећу деценију након осамдесетих наш живот не продукује и не ужива квалитет. Ту не рачунам понеки проценат ратних и транзиционих профитера. Чак и они који су отишли деле осећај ускраћености с друговима који су остали.

Економски, културни, спортски, политички и родни показатељи су неумољиви. После осамдесетих, на постјугословенском подручју уследио је цивилизациони пад. Чак и градови који су прошли без ратних разарања, до данас немају снаге да се ресетују и свој урбани систем до краја дигну на савремени ниво. Отуд у очима странаца балканске кафане и улице често личе на давно ишчезле сокаке и крчме у које их је деда водио суботом да слушају пренос фудбала. Ретро-шарм је друго име за "компаративну предност заосталости" што би рекао један наш покојни националистички бард.

Утакмице Звезда–Динамо или Партизан–Хајдук имале су очигледну магију, за разлику од данашњег провинцијског бауљања за лоптом. "Хазарски речник", "Форсирање романа ријеке", "Нешто између". Партизан код Југопластике. Клептон у Београду. Вишбон Еш у Сарајеву. Између Сарајева и Београда сам једном путовао "Олимпик Експресом" за свега неколико сати. А сада та пруга скоро и да не постоји. Железничке станице су оне исте, само на њих једва да стижу возови.

Самосвесне девојке што нам се у оскудним купаћим костимима смеше са морских фотографија постале су с временом забринуте жене мрзовољних мужева. Неке од њих чак ту и тамо дирљиво пудером прекривају масницу. Понеки бивши рокер смеши се са локалне, шовинистичке, изборне листе. Тада пасионирани богопсовачи, сада се моле у првим редовима крцатих богомоља. Турбофолк је победио чак и тамо где га званично презиру.

Рат и поратни порази оставили су ожиљке о којима не причамо.

Ето, зато слушамо музику из осамдесетих. Чак и ону коју тада нисмо слушали. Она у нама као у Павловљевој штенади активира рефлексно лучење лаких, позитивних емоција, јединих које себи можемо да приуштимо. У тој деценији смо били наивни, верујући у будућност које неће бити. И сада, кад нас је притисло искуство, волимо ту своју наивност више од живота без илузија.

Историја је и другим народима наменила сличну судбину. Деведесетих сам Сулејману, хришћанину из Дамаска, у Ахену причао о осамдесетим у Југославији. Осветљени пламеном сарајевске Вијећнице или касетним бомбама у Нишу, срећни тренуци из осамдесетих су свима који су у Сарајеву, Нишу или на неком трећем месту, имали кога да грле, изгледали као лаконого месечарење.

Данас је дошао ред да Сулејман мени прича о предратној Сирији која на његове очи нестаје и претвара се у месечареву тужбалицу.

Зато осамдесете не могу да прођу.

Несрећни народи имају своје срећне деценије. Срећни народи их се не сећају баш најбоље, јер их будућност још није издала.