Зашто Србији треба нова дипломатија?

А некада је само Политика имала једног Мира Радојчића, Сашу Ненадовића, Јурија Густинчича, Ђорђа Раденковића, Ђуку Јулијуса, Ристу Бајалског, Драгослава Ранчића.

Када већ најшира јавност није у прилици да се о светским приликама информише путем својих медија, челни људи државе себи не смеју да допусте тако нешто. Зато Србији треба нова дипломатија.

Сто седамдесет година откако је Илија Гарашанин писао Начертаније, прве капућехаје кретале пут Цариграда, а уставобранитељи постављали темеље институција модерне српске државе, наша земља данас већ годину дана нема амбасадоре у Кини и при НАТО-у, месецима у Берлину, Сарајеву, Скопљу, ускоро и у Вашингтону. Штета од неупућивања највиших дипломатских представника у најважније светске центре много је већа него што изгледа на први поглед. 

Последице готово несагледиве. Србија на тај начин сваким даном губи на кредибилитету, а ако се у обзир узме чињеница да је реч о државама и међународним организацијама које својим утицајем детерминишу регионална и глобална кретања, негативан ефекат биће осетан у најширем могућем спектру – од позиционирања наше земље на међународном плану, брзине европских интеграција, до редуковања интересовања потенцијалних инвеститора.

Спољна политика је процес у којем дипломатска служба игра улогу формуле којом се решава сложена једначина са много непознатих вредности. Велики државник, а он се у малим народима, уз много среће, рађа тек једном у сваком поколењу, можда и има шансу да снагом воље, интелекта и интуиције пронађе излаз и свој народ изведе на прави пут.

Баш као што природно талентован а самоук човек може да, не примењујући формулу, здравом логиком изведе решење неке једначине. Међутим, политички зреле нације творе и стално дограђују своје институције, међу њима и дипломатију, како би у све компликованијем свету, у којем живимо, за њих било што мање непознатих.

Немање институција коштало нас је кроз историју. У старијој историји, из објективних разлога, нисмо их ни могли имати. Њихов недостатак надомештали смо сировом народном енергијом, толико пута расипаном, данас толико истањеном. У новијој историји смо институције веома често имали само на папиру, али их обично нисмо користили или од њих нисмо имали никакву корист.

Неспремност с којом је српска политичка елита дочекала завршетак Хладног рата и крај југословенске утопије у значајној мери је последица успаваности тадашњег дипломатског сервиса. Дипломате по кључу, отаљавајући своје белосветске синекуре, пропустили су да уснулу престоницу пробуде и јаве јој да је пала гвоздена завеса. Тумарајући у облаку прашине после пада Берлинског зида, Милошевићев Београд толико је био застранио да је чак, крајем августа 1991. године, прво подржао пуч против Бориса Јељцина, а коју годину касније и забарикадирану дружину коју је тадашњи председник Русије тенковима истерао из Белог дома.

Србија је земља са дугом дипломатском традицијом. Стојан Протић, Јован Ристић, Миленко Веснић, Мирољуб Спалајковић, Милован Миловановић, Чедомиљ Мијатовић, Стојан Новаковић – само су нека од многих имена којима се и после читавог једног века можемо поносити. А Милан Ракић, Иво Андрић, Милош Црњански и Јован Дучић – великани српске књижевности чији је раскошни таленат и неконвенционалност тадашња дипломатска служба умела да истрпи, да би се њима потом дичила.

У другој половини 20. века ту су Владимир Велебит, Мита Миљковић, Марко Ристић, Вељко Мићуновић, Константин Коча Поповић и Иво Вејвода – имена која се и после толиких година са страхопоштовањем изговарају на ходницима у Улици кнеза Милоша 24–26.

И данас, без обзира на лошу кадровску политику која се дуго времена водила и још се води на овој адреси, нема сумње да у нашој земљи постоје људи који својим професионалним и личним квалитетима испуњавају захтеве потребне за достојно представљање и заштиту наших интереса у најважнијим светским центрима.

И у самом Министарству спољних послова у овом тренутку има довољно озбиљних професионалних дипломата који испуњавају те високе критеријуме. Крајње је време за озбиљну реорганизацију Министарства спољних послова, промену досадашњег послушничког менталитета у нашој дипломатији, али и односа политике према дипломатској служби.

Наша је дипломатија од 1980. године у великој мери сведена на синекуру за заслужне, уточиште за истрошене и услужни туристички сервис за актуелне политичаре на власти. Кључ за оздрављење српске дипломатије је снажно лидерство на њеном врху, постављање дипломатске службе на здраве ноге, успостављање јасних критеријума за напредовање у њеним оквирима и, оно што је несумњиво најважније за сваки систем, регрутовање најбољих људи у њене редове.

(Објављено у недељнику Нови магазин, бр. 135, 28. новембра 2013)