Време ради за Курде

Док пажњу читавог света заокупља новопроглашени калифат, на северу данашњег Ирака све је спремно за рађање једне друге државе - Републике Курдистан.

У Ербилу, будућој престоници, формирана је влада националног јединства, а стручњаци за уставно право стигли су из далеког Квебека да председника Махмуда Барзанија и Курдску регионалну владу посаветују како озаконити већ постојећу "реалност на терену".

Да не изостане међународни легитимитет, постарао се Бенјамин Нетанјаху. Израелски премијер је, наиме, крајем јуна, у једном програмском говору о ситуацији на Блискoм истоку, подржао независност Курдистана, "ратничке нације, која је политички умерена и вредна државности". Наравно, има и престоница које у "малом Курдистану" данас виде својеврсни Пијемонт панкурдског уједињења сутра, и код којих идеја о курдској нуклеус-држави не престаје да изазива грозничаву забринутост.

Преко тромеђе Ирака, Сирије и Турске, на територији приближној величини некадашње Југославије, простире се Курдистан. На земљи која одвајкада даје најмекши памук и најпостојанији мермер, а одскора нафту и природни гас, живи највећи народ без своје државе – Курди. Према већини релевантних процена, њих четрдесет милиона.

Прилика да вековна борба за слободу буде преточена у националну државу Курда претрпела је бродолом пре сто година. И поред подршке тадашњег председника САД Вудроа Вилсона да се по распаду Османске империје право на самоопредељење призна и Курдима, енглеско-француски колонијални споразум поделио је тај народ у три новонастале државе.

Осим у Ираку, Сирији и Турској, Курда има и у Ирану, на чијем северозападу живи њих неколико милиона. Током читавог 20. века тај народ је против своје воље држан у стези.

Захваљујући муклој источњачкој издржљивости и још сировијој националној енергији, отпорна снага Курда није јењавала, и на самом почетку новог миленијума поново им се указала шанса да остваре давнашњи сан.

Стара качачка крв у међувремену се облагородила настанком једне интелектуалне елите, и на истоку и на западу школоване за изазове националне борбе за независност.

Пресудан утицај да, од краја Хладног рата наовамо, "мали Курдистан" на северу данашњег Ирака постане више јава него сан имала су два фактора: подршка најутицајније велике силе и огромне резерве нафте и природног гаса. Блиско савезништво са САД у заједничком подухвату обарања Садама Хусеина омогућило је ирачким Курдима да у последњих четврт века, под америчким кишобраном, несметано развијају сопствене институције, а да их 2005. године у новом уставу заокруже кроз најширу могућу аутономију у оквиру федералног Ирака.

Ирачки Курдистан стасао је од тада у институционалну реалност, а данас у територијалном, политичком и економском смислу испуњава већину услова прописаних Конвенцијом из Монтевидеа о правима и обавезама држава.

Потенцијал за извоз три милиона барела нафте дневно и десет милијарди кубних метара гаса годишње донео је Ербилу (под чијом се контролом налази трећина укупних нафтних резерви Ирака) фискалну независност у односу на централну владу у Багдаду. Финансијску независност донеле су инвестиције из земаља Персијског залива, међу којима предњаче Уједињени Арапски Емирати. Међутим, кључни моменат за разумевање смера у којем ће ићи Курдистан био је потписивање споразума о заједничкој производњи "црног злата" с "Ексон мобајлом" 2011. године.

После уговора са Тексашанима, један за другим, у Курдистан 2012. стижу "Шеврон", француски "Тотал" и руски "Гаспром њефт". Дакле, четири од десет највећих светских нафтних компанија, центара моћи утицајнијих од доброг броја држава чланица УН, суштински је дало снагу пројекту "независни Курдистан".

Какав треба да буде српски одговор на курдско питање? Српска дипломатија у пројекцији свог наступа на Блиском истоку о курдском фактору мора водити рачуна, јер он представља известан quantum снаге који, у органском процесу прекомпоновања тог региона, не може остати без осетног дејства. Правилно тумачење односа снага на Блиском истоку, месту на којем се традиционално преламају интереси великих, а потом и те како рефлектују на Балкан, представља премису за озбиљно вођење спољне политике.

Из свих ових разлога Србија на ово питање не сме гледати с уским, локалним, хоризонтом.

За разлику од косовских Албанаца, Курдима је тешко оспорити морално, историјско и етничко право у настојању да створе своју независну државу.

Међу познаваоцима прилика на Блиском истоку није ретко мишљење да би независност Курдистана представљала допринос регионалној стабилности, јер би нова држава била оаза мира и просперитета и, као таква, својеврсна брана надирућем верском фанатизму међу сунитским муслиманима. Иако су и сами већином сунити, етничка посебност у односу на Арапе учинила је Курде неутралним у односу на крваве сунитско-шиитске секташке сукобе.

Да је ирачки Курдистан острво секуларизма и верске толеранције, најбоље показује чињеница да је у њему уточиште нашла велика већина ирачких хришћана који нису успели да побегну из земље. Аргумент да би независност Курдистана дестабилизовала Ирак – нефункционалну федерацију на чијој територији је проглашен калифат – потпуно је изгубио смисао и убедљивост.

У овом тренутку, Србија треба да настави с подршком легитимној влади ирачког премијера Нурија ел Маликија у њеним напорима да, заједно с ирачким Курдима, заустави офанзиву екстремних џихадиста окупљених око Исламске државе Ирака и Сирије.

Паралелно с тим, било би корисно да Београд успостави односе с курдском регионалном владом и озбиљно размотри могућност да на одговарајућем нивоу отвори своје представништво у Ербилу. Време ради за Курде. То време Србија би морала да искористи да пажљиво саслуша и у обзир узме ставове пријатељски настројених земаља које такође имају легитимне интересе у том региону – примерице Израела, УАЕ, Ирана...

Иако је реч о државама међусобно конфронтираним по многим питањима, није искључено да њихови интереси у овој ствари буду подударни. Српски одговор на курдско питање ваља темељно припремити, јер ће он подједнако говорити и о нама и о Курдима.

(Текст је објављен у листу Политика, 1. августа 2014)