Newsweek: Немилосрдни владари Силицијумске долине

Компаније из Силицијумске долине воле да о себи мисле да су морално изузетни. Када је "Гугл" 2004. године први пут изашао на берзу, његови "вундеркинд" оснивачи Лери Пејџ и Сергеј Брин написали су будућим акционарима писмо које је, током година, постала Magna carta интернет индустрије.

У њему се они заклињу да "Гугл" није конвенционална, већ компанија фокусирана да од света направи боље место. Њихов манифест у складу је са традицијом Силицијумске долине која је вредна поштовања.

"Не занима ме да будем најбогатији човек на гробљу. Одлазак у кревет са свешћу да смо урадили нешто дивно – e, то је оно што ми значи", истакао је деценију раније Стив Џобс.

И најновији чланови пантеона Силицијумске долине имају високо мишљење о себи и својим мотивима. Марк Пинкус, творац онлајн игара "Фармвил" и "Речи са пријатељима", прихватио је такав став, па је прошле године, када је његова компанија "Зинга" излазила на берзу, рекао да "игре треба да доносе добро".

"Желимо да помогнемо свету док радимо своје свакодневне послове", поручио је Пинкус.

Творац "Фејсбука" Марк Закерберг, чија би компанија врло лако могла да достигне десет милијарди долара вредности одмах по изласку на берзу, обећава да ће сличном филозофијом бити вођена и највећа социјална мрежа на свету.

"Једноставно речено, ми не послујемо да бисмо зарађивали новац. Ми зарађујемо новац да бисмо стварали боље услуге. Сматрамо да је то добар начин да се нешто изгради. Мислим да све више људи жели да користи услуге компанија које верују у нешто друго осим максимизирања профита", истиче Закерберг.

После финансијске кризе и великих потреса на Волстриту последњих година, све ово звучи веома охрабрујуће. Вредно радећи у местима бајковитих имена, попут Санивејла (Сунчана долина) и Маунтин вјуа (Планински видиковац), предузетници стварају производе којима желе да унапреде човечанство и од света створе боље место за живот.

Такве приче потпуно су другачије од све чешћих примера банкара који добијају незаслужене бонусе, а чије су банке спасене државним интервенцијама, као и богаташа који плаћају ниже порезе од својих секретарица.

Ипак, није довољно само желети да се задржите на високoморалној равни, било да је у питању индустрија, политика или религија.

Иако најновији милијардери Силицијумске долине желе себе да представе као свеце америчког капитализма, они почињу да личе на нешто сасвим друго – пљачкашке бароне (robber baron – израз који се користи за америчке индустријалце из 19. века који су се обогатили на морално сумњив начин – прим. прев.). Испод дуксева са капуљачама и јапанки вребају пословни људи, грамзиви попут индустријалаца са црним оделима и високим цилиндрима с краја 19. века.

Попут њихових претходника који су улагали у железницу, челик, банкарство и нафту пре једног века, предузетници Силицијумске долине искоришћавају технологију да би свет учинили ефикаснијим.

Тај процес, успут, доноси великo размештање економије и радне снаге, као и неједнаку расподелу плена. Баш крајем прошле недеље, америчко министарство правде упозорило је "Епл" да планира да тужи ту компанију заједно са неколико америчких издавача због договарања да подигну цену електронских књига – монополистичко понашање које би Џона Д. Рокфелера учинило поносним.

"За време Друге индустријске револуције, економија, предвођена са 50 изузетно богатих појединаца, прошла је кроз велику транзицију која је довела до велике незапослености", подсетио је Џо Лонсдејл, дипломац универзитета који је основао један од тих тајкуна, Лиланд Стенфорд.

"Уместо пљачкашких барона некад, данас су технолози ти који уништавају све", каже Лонсдејл.

Неколико становника Силицијумске долине почело је да препознаје ризике које носи комбинација моралне охолости и креативне деструкције интернета. На састанку иза затворених врата у Давосу прошлог месеца, директор компаније "Сиско системс" Џон Чемберс и Глен Хачинс, оснивач водеће инвестиционе фирме "Силвер лејк", упозорили су на могуће последице.

За разлику од лошег публицитета који је поплавио Волстрит после финансијске катастрофе, масовни губитак радних места узрокован технолошким напретком могао би да изазове не само негативну медијску кампању, већ и доношење нове регулативе или, чак, велики слом интернет безбедности.

Оно што је очигледно јесте чињеница да за естаблишмент Силицијумске долине постаје веома тешко да тврди да је њихово пословање мање зло, или веће добро, од остатка корпоративне Америке.

Испод надмене реторике о моралној супериорности лежи профит, мотив који покреће сваки бизнис, као и окрутно ривалство највећих индустријских такмаца.

Експлоататорска производња

Узмимо "Еплове" производне процесе у Кини. Систематично "аутсорсујући" склапање ајфонова и других производа произвођачима попут кинеског "Фокскона", "Епл" је драстично скресао свеукупну цену својих производа и профит распоредио деоничарима.

Такав потез није јединствен, нити је сам по себи лош. То је уобичајена пракса произвођача играчака, хемикалија, амбалажа за храну, као и највећег дела електронске индустрије. Али, успостављање дистанцираног комерцијалног односа не ослобађа компанију од моралне одговорности због начина на који њени партнери третирају раднике.

Амерички бизнисмени су, на примеру компаније "Најки", научили лекцију пре више од десет година, када је откривено да је амерички гигант користио услуге произвођача који су екплоатисали децу.

Добро је познато да "Епл" од компанија које производе њихове апарате захтева да поштују одређени кодекс понашања, али и редовно избацује извештаје о постигнутим резултатима током године.

То је једна од чињеница које су помогле да амерички гигант, све доскора, избегне директне критике на свој рачун. Међутим, протеклих месеци много прашине подигли су извештаји о односу према радницима у "Фоксконовом" комплексу у Шенжену који запошљава 230.000 људи.

И поред тих извештаја, проблеми у кинеским погонима нису привукли пажњу шире јавности док прича није осванула на насловној страни Њујорк тајмса. Тек тада је "Епл" дозволио да Асоцијација за рад затражи специјалне ревизије и провере фабрика њихових кинеских снабдевача.

Равнодушност према ауторским правима

Корпоративне пречице се не односе само на смањивање трошкова. Понекад се огледају у томе што се компанија једноставно "прави блесава" и скрене свој поглед на другу страну. На тај начин су ИТ гиганти редовно избегавали одговорност, због чега су често били оптуживани да не поштују ауторска права, поготову зато што су у питању речи, музика и видео-записи које "Гугл" и друге сличне компаније не стварају саме.

Такво понашање инспирисало је два америчка контроверзна антипиратска закона SOPA (Stop Online Antipiracy Act) и PIPA (Protect Intellectual Property Act). Страх од евентуалног усвајања тих аката проузроковао је велико узбуђење у Силицијумској долини. Да су закони којим случајем били усвојени, интернет провајдери би били приморани да блокирају приступ страним сајтовима који избегавају америчке законе о ауторским правима.

Противници су жустро скочили у одбрану интернета тврдећи да ће закони ограничити слободу и отвореност "мреже". Иако обе стране имају легитимне закључке и тврдње зачуђујуће је колико су брзо законодавци подлегли кампањи против антипиратских закона које је покренула Силицијумска долина.

Бивши сенатор из Конектиката, Кристофер Дод, сада председавајући Филмске асоцијације Америке, рекао је да је "то највећи узвратни ударац који је доживео". Занимљиво је и да су профитабилне компаније попут "Гугла" само изразиле симпатије, али нису и замрачиле своје сајтове, док је непрофитна Википедија, која није имала шта да изгуби, у знак протеста "угасила светло".

Занемаривање приватности

Још већа битка остаје да се бије на пољу приватности, где су прекршаји Силицијумске долине отишли много даље од пасивне индиферентности која карактерише њихов приступ поштовању ауторских права.

Померање граница онога што је, уопштено говорећи, прихватљиво, па чак и пристојно, када је у питању искоришћавање личних информација, постало је дневна рутина у онлајн свету. Ситне промене подешавања на опцијама приватности на социјалним мрежама или "чачкање" кодова на апликацијама мобилних телефона, могу да направе драстичну разлику у правим рукама и, било да су у питању маркетиншке агенције или владине институције, омогуће приступ информацијама о корисницима који ништа не сумњају.

Вашингтон је до сада, да ли због алтруизма Силицијумске долине или због тога што је превише спор да иде у корак са њом, остављао самој ИТ индустрији слободу да реши проблем приватности. То очито не функционише.

Тешко да један дан прође а да нека интернет или телекомуникациона компанија не прекорачи своја овлашћења и не наруши приватност својих корисника. Један од драстичних примера јесте и онај када је откривено да је "Гугл" променио компјутерски код са циљем да превари Сафари веб-браузер на "Епловим" ајфоновима, како би могао да приступи приватним информацијама корисника, које су, иначе, заштићене. Када је Волстрит џурнал јавно упитао највећег светског претраживача о томе, "Гугл" је онеспособио код.

Константно померање поменутих граница приватности вероватно је мрачна страна хакерске културе коју величају људи попут Закерберга, а који се добро разумеју у компјутерски инжењеринг.

"Постоји прави осећај мисије. Велики број људи остаје будно по целу ноћ радећи на решавању таквих проблема. Можда звучи превише ексцентрично, али тај процес је веома занимљив. Једино правило је да не постоје правила", каже Гарт Салонер, декан Пословне школе на Станфорд универзитету.

Иако Салонер тврди да интернет џинови, попут Фејсбука, задржавају здраву равнотежу између родитељског надзора и писаца кодова који измишљају нешто потпуно ван свих правила, "велике рибе" Силицијумске долине нису најгоре по питању кршења норми приватности.

Тако је прошлог месеца откривено да је друштвена мрежа Пат (Path), на којој корисници размењују слике и поруке са мобилних телефона, без дозволе узимала и копирала читаве базе корисничких података. Иако је та друштвена мрежа, чим су њени представници јавно упитани о томе, престала са праксом недозвољеног давања података, постало је јасно да Пат није једина интернет апликација која то ради.

Појединачно, прекршаји које Силицијумска долина чини на пољу приватности изгледају као малецни грехови. Неки су можда последица сасвим легитимних превида инжењера који су толико удубљени у писање кодова, да нису свесни друштвених импликација онога што раде. Или су, можда, последица корпоративне културе која, да употребимо мото Фејсбука, проповеда "Крећи се брзо. ‘Разбијај' ствари". Како год, када се све сакупи на гомилу чини се да су превише пута користили пречице да би увећали вредност и профитабилност личних информација којима тргују - што је, заправо, основна делатност многих интернет компанија.

Добри стари капитализам

Вашингтон је најзад почео да схвата да Силицијумској долини не може потпуно да се верује. Због тога је 23. фебруара администрација Барака Обаме донела Закон о приватности потрошача и обећала да ће убедити Конгрес да додели одређене инструменте контроле Федералној комисији за трговину и државним тужиоцима како би што пре имплементирали поменути Закон.

И, гле, чуда. Два дана након што је Обама обелоданио свој предлог за заштиту приватности, "Гугл" је именовао бившу конгресменку са Стeтен Aјленда Сузан Молинари да води њихову канцеларију у Вашингтону.

Нема ничег малициозног у чињеници да компаније унајмљују лобисте да им заштите послове и, уколико је могуће, разводње нова правила. Али, то показује да се у "Гуглу" руководе крилатицом "посао као иначе", а не, како често понављају, "немојте бити зли".

Мардоков модел

Један од начина на који су власници и оснивачи компанија Силицијумске долине до сада покушавали да одрже своје вођство јесте наметање изузетно велике контроле акционарима. Поучен примерима "Гугла" и "Зинге", руководиоци највеће светске друштвене мреже поделиће инвеститоре, просто речено, на грађане првог и другог реда. Тако ће Закербергове акције носити десет пута већу важност када су у питању гласови у управном одбору од оних које се јавно продају.

Исто тако, многи од капиталиста и милијардера, који су ван јавних канала инвестирали у "Фејсбук", уживаће у огромној добити. На тој листи је и Марк Пинкус, оснивач "Зинге". У замену за то, многи међу првим инвеститорима даће право Закербергу да гласа у њихово име. И тако ће Закерберг у својим рукама акумулирати 57 одсто акционарских гласова у Фејсбуку, док, помало парадоксално, поседује само петину акција.

И баш таква врста непоштеног корпоративног менаџмента довешће вероватно једног дана до сукобљавања интереса оснивача и осталих акционара, као што се то већ десило у компанијама са сличним акционарским структурама, попут Мардоковог "Њуз корпорејшна".

Међутим, такво стање не значи да је Силицијумска долина прешла на мрачну страну. Само да њене водеће компаније (које су међу највећим и најмоћнијим на свету) играју по капиталистичким профитним правилима која владају у већем делу корпоративне Америке.

"Сањари још иду у Калифорнију и имају велике визије о мењању света. Али већина људи само покушава да се обогати као и сви остали", истиче извршни директор компаније "Тек Старс" Дејвид Тиш.

Исто тако су и првобитни индустријалци с краја 19. века имали добре намере када су градили железницу широм Америке како би повезали велике градове или правили нафтне бушотине које су омогућавале раст индустрије. Ипак, пословање њихових империја је на крају морало да буде регулисано и зауздано, а дешавало се да неке од њих буду уништене.

Узвишене речи и идеје добре су за мотивисање запослених или за подстицање продаје, али могу да послуже и као параван за сакривање правих мотива који се косе за ширим интересима потрошача и друштва. Потребно је више од елегантних обећања да би се обезбедило да јачање Силицијумске долине буде добро за читав свет.