Атомски адути Северне Кореје

Рудигер Франк је професор источноазијских студија на универзитету у Бечу, Сеулу и на америчком Колумбија Универзитету, данас је најпознатији европски експерт за Северну Кореју. Рођен је у Лајпцигу, одрастао у тадашњем ДДР-у и Русији, где му је отац радио као нуклеарни физичар. Пошто је студирао је у Берлину и Пјонгјангу, Франк је један од ретких кореанолога на свету који своју економску и политичку експертизу региона спаја са познавањем његовог језика, културе и митологије.

РТС: Поседује ли Северна Кореја заиста ракете с нуклеарним пуњењима, или је у стању да их брзо направи? 

Франк: Они дефинитно имају одговарајући материјал и технологију. По свим извештајима тајних служби, поседују пуњења плутонијума за отприлике десет бомби, негде око 50-60 килограма. Критична маса за иницијалну нуклеарну реакцију је пет килограма, узмимо шест за сваки случај, с тиме поделимо укупну суму. Знам то јер ме је отац учио нижој рачуници на плутонијуму, с плутонијумом се лако рачуна! Американце још више плаши нова димензија севернокорејског нуклеарног програма, гомилање урановог изотопа У-235, као и загонетка како је Пјонгјангу успело да, упркос санкцијама, склопи постојења за обогаћивање урана? Одакле уран, то није проблем, на полуострву има налазишта руде, али је сам поступак обогаћивања технички захтевнији и упадљивији него производња плутонијума.

РТС: Одакле стиже технолошка помоћ. Из Кине, Ирана?

Франк: Сасвим је реалистично да Северна Кореја сама поседује знање како се то ради! Та је земља индустријализована од стране Јапанаца још пре 80-90 година, после тога су уживали период стабилне технолошке кооперације са Кином и Русијом, њихови инжењери су се образовали у Источном блоку, имају физичаре, имају технологију, имају све. Ако им треба нешто од материјала за центрифуге, то су алуминијске цеви, а оне се лако дају утоварити у подморнице, никакав проблем. Северна Кореја има морску границу с обе стране, ко то може да контролише читавом дужином? Копном не долази ништа, поготву не с југа, али преко мора?

РТС: Како један тако ригидни режим успева да се деценијама одржава без промене?

Франк: Династичка тајна режима у Пјонгјангу лежи у вештој употреби национализма. Национализам је у Кореји енормно важан. Све до 1945. године Кореја је била јапанска колонија и то не обичне врсте. Јапанци су покушали да „јапанизирају" Корејце, да их униште као нацију, забранили су корејски језик, допуштали су употребу само јапанских имена. Порука коју систем непрестано одашиље и варира је: најважнија је национална независност.

Друго, да се национална самосталност може осигурати само ако смо војно јаки и економски успешни - све друго је нижег ранга. Није случајно да је актуелни пропагандни слоган у Северној Кореји „богата земља, јака армија" само дословни превод јапанског повика "фукоку-кјохеи", под којим је текла национална обнова Јапана из Меији периода. Корејци су данас само преузели паролу свог јапанског освајча из тог времена! Никад више окупација и одрођивање, стално се поручује људима, морамо учити из историје, морамо се пазити, јер велике силе и не раде ништа друго по читав дан, него смишљају како ће потчинити нас Корејце!

И та логика функционише. Заправо функционисала је до пре 10-15 година. Оно што је сада другачије јесте да су, под утиском глади из 1995-97, почели да експериментишу са кинеским методама, што значи умерено увођење тржишне привреде. Северна Кореја је тек недавно монетаризовала своју економију. Увели су новац! Наравно да је новац постојао и пре у Северној Кореји, али само као ирелевантна симболичка величина, није никад спајан са идејом куповине за новац.

Ментална представа да се за новац нешто може добити циркулише Северном Корејом тек последњих десетак година. Поглед на новац мења поглед на свет, и тај Севернокорејац, коме су до недавно трубили да је национална самосталност најважнија, одједном види да је и новац важан. Нисам сигуран како ће се та драма унутар националног вредносног система завршити.

РТС: Али тај процес умерене либерализације је заустављен.

Франк: О не, није, то се више не може зауставити кад једном крене. У међувремену се формирао и средњи слој, раширила се корупција, има већ милион мобилних телефона, сваки по 350 евра, значи има и евра. До новца се долази у принципу на четири начина: нешто сте продали, или сте поткупљиви, или сте у милости државе, или имате рођаке у Јужној Кореји, Јапану или Кини.

РТС: Да ли се северокорејско друштво и даље дели на „другове", „непоуздане" и „непријатеље"?

Франк: Откад је новац ушао у земљу, све мање. Категорија је било више, преко 50, а онда је дошао новац и све их поравнао. Оног тренутка када за новац можете да купите оно за шта вам је пре био потребан политички капитал, постаје ирелевантно којој групи припадате. Наравно да је важно да се као и пре понашате политички конформно, не дао вам Бог да скренете на себе пажњу тог режима.

РТС: Такви се онда пошаљу у концентрациони, односно логор за преодгајање?

Франк: Та могућност увек постоји. Ствари се мењају, али Северна Кореја је и даље земља где се људска права крше на невероватно бруталан начин. Људи се тамо не шаљу у затворе, иако има и тога, већ се казна спроводи кроз „преодгајање". Није то само њихова специјалност, то је у принципу азијски концепт, културна традиција. Циљ таквих логора није уништење, него промена. После једног таквог искуства, последњи кинески цар је постао баштован! Наравно, ако се људи нађу у таквој институцији, под чуварима без контроле, у земљи која не поштује људска права и економији без хране, све је могуће. Како су мени објаснили изглед тих логора, то је више гето него логор, насеље колибица окружено зидом, где људи под врло тешким условима раде, некад добију нешто за јело, некад не.

РТС: Како је вама пошло за руком да студирате у Пјонгјангу?

Франк: То је сасвим једноставна прича. Универзитет "Ким Ил Сунг" и Хумболдт Универзитет у Берлину имају споразум о размени студената, који није поништен ни после немачког уједињења. Истина je да сам рођен у Источној Немачкој, али кад сам студирао у Пјонгјангу била је 1991-92. година, доживљавали су ме као „западњака".

У принципу, кретао сам се слободно по граду, али сам сигуран да сам се све време налазио под директним или индиректним надзором. То није тамо тешко, мало је странаца, па их је лако и надзирати, као белац упадате у очи исти тренутак. Не мислим да сам увек имао једног те истог контролора, али ако бих учинио несто неодговарајуће, одмах би се неко нашао поред мене и скренуо ми пажњу.

РТС: Шта је било оно што смо гледали прошлог децембра после смрти Ким Џонг Ила, колико је жалбена хистерија била инсценирана, колико стварна?

Франк: Културолошки гледано, то за њих није тешко. За Корејце је врло важан симболички доживљај друштва као тела. Друштво је тело с рукама, ногама, стопалима, стомаком и главом. Глава је Вођа. Без Вође, не иде ништа. Кад неко остане без главе, онда је то тужна ствар и од вас се као грађанина очекује да покажете колико тужна. Ритуализована државна жалост је традиционални феномен азијских друштава. А у једном репресивном друштву као што је Северна Кореја демонстративна жалост је не само традиционални, него и паметни модел понашања. Боље да жалиш више него мање, никад се не зна! Сигурно да је било и директних упутстава, али мисим да је већина добровољно туговала како би се осигурали да не направе неку грешку.

Као у ДДР-у, и тамо је репресија функционисала на индиректан начин: Ако нешто направиш криво, онда је то лоше, колико лоше, димензије су ти одмах јасне; али како знаш да си нешто добро направио на довољан начин? Управо због недостатка јасних правила људи су се понашали послушније него што су морали. Осим тога, није свако направљен да буде јунак.

РТС: Хоће ли их нови вођа пустити да живе?

Франк: Ким Џонг Ун има велики проблем с легитимитетом. Деда је био партизански вођа, победио Американце у рату за независност. Тата је пророк, онако као што је Мохамед једни Алахов пророк, тако је Ким Џонг Ил једини пророк божанског бића Ким Ил Сунга. Уз то, двадесет година је Ким Џонг Ил стајао на трибинама поред Ким Ил Сунга. Та се визуелна формула усадила у главе људи: Ким Ил Сунг плус Ким Џонг Ил једнако једна јединица. Син учи од оца, отац добија помоћ од сина, то се лако препознаје, тако да је политички и идеолошки трансфер власти 1994. године обављен аутоматски.

Ким Џонг Ун има проблем да је млад и да код људи није створио навику појављивања у јавности, што му отежава успостављање идеолошког легитимитета у династичком тројству деде, оца и унука. Једино што му преостаје је, интересантно, исто што је радио и деда 1945.године - добавити легитимитет на основу стварних достигунућа. И зато је моја процена да ће се Ким Џонг Ун усмерити на економију.

РТС: Америка је до сада лако започињала ратове. Зашто никад против Северне Кореје, барем не после 1953?

Франк: Данас сам читао изјаву једног америчког војног стратега који је то овако објаснио. Рат са Северном Корејом, ако га буде, био би прави рат; неће бити рат ограниченог домета или псеудо-конфликт; борили би се са војском у коју Северна Кореја сваке године стуче трећину бруто-националног дохотка, жртве би биле велике са обе стране. У једном тренутку прешло би се употребу атомског оружја. У извесном моменту, у сукоб би се укључила и Кина и онда имамо трећи светски рат, а то нико не би хтео.

РТС: Украко, нови лидер у Пјонгјангу има добре карте у руци.

Франк: Дефинитивно, као и онај пре њега. Може бити сигуран да га нико неће напасти, али не и да неће пробати да му споља изазову колапс система, а да би се изазвао колапс, потребно је да пре тога људи масовно умру од глади. То је цена која се кроз историју увек плаћала: када би се средњевековни градови налазили под опсадом, прво би умирали обични људи од глади и жеђи, онда војници, и на крају би град пао. Модерне санкције врше функцију средњевековне опсаде, оне увек прво погоде криве, пре него што погоде праве.

Уместо санкција, боље се поуздати у делотворност феномена "новац". Видели смо како је то изгледало на примеру некадашњег Источног блока: када у затворени политички систем једном уђе вирус слободног тржишта, он је у пепрспективи готов. Осим, као у Кини, систем разуме шта се догађа и сам преузима у руке процес демократизације, не би на на тај начин осигурао моћ политичке елите.

У једну ствар треба бити сигуран. Северна Кореја може замрзнути свој нуклеарни програм, или рећи да га је замрзла, али га се никад неће одрећи.

А и зашто би - то им је главни аргумент за уцењивање и једини прави "успех" којим се тај режим може похвалити у последњих педесет година. Али они га ионако неће употребити, било би то равно самоубиству. Потребан им је само као услов да се са њима уопште разговара. Шта би Северна Кореја била без атомског програма - само још једна комична мала диктатура где људи лоше живе!