Тужиоци: Преиначити пресуду Станишићу и Симатовићу

Током расправе о жалби Тужилаштва на ослобађајућу пресуду Станишићу и Симатовићу, изречену у мају 2013, тужитељка Мишел Џарвис оценила је да је првостепено веће починило кардиналне правне и чињеничне грешке при оцењивању одговорности Станишића и Симатовића за прогон Хрвата и Муслимана, током сукоба у Хрватској и БиХ, пренела је Бета.

Џарвисова је позвала жалбено веће да само те грешке исправи, преиначи ослобађајућу пресуду и Станишића и Симатовића осуди за злочине за које су оптужени: за прогон на расној, верској и политичкој основи, убиства, депортације и присилно премештање хрватских и муслиманских цивила.

Као алтернативну могућност, тужитељка је навела да жалбено веће може позвати ново првостепено веће да поново процени доказе изведене током суђења или, као решење које није најбоље, наредити да процес буде поновљен.

При доношењу ослобађајуће пресуде већином гласова, по Тужилаштву, првостепено веће је погрешило када је, не сагледавајући доказе у целости, извело закључак да Станишић и Симатовић нису били припадници удруженог злочиначког подухвата чији је циљ било трајно и насилно уклањање несрба са великих делова територија Хрватске и БиХ", који би затим били укључени у уједињену српску државу.

По оптужници, на челу тог злочиначког подухвата био је тадашњи председник Србије Слободан Милошевић.

Тужитељка Џарвис указала је да докази, напротив, показују да су оптужени били "укључени у машинерију етничког чишћења" несрба у Хрватској и БиХ, тако што су формирали, обучавали, наоружавали, финансирали и контролисали различите српске формације које су чиниле злочине како би са територија проглашених српским уклониле Хрвате и Муслимане.

Поред "црвених беретки", у те јединице Тужилаштво је убројало Српску добровољачку гарду Жељка Ражнатовића, милицију САО Крајине, добровољачке и паравојне формације.

За разлику од првостепеног већа које је закључило да су Станишић и Симатовић те јединице употребљавали у напору да успоставе контролу над одређеним територијама у Хрватској и БиХ, у оквиру легитимних војних операција, Тужилаштво тврди да је доказало супротно - да су обојица делили "заједничку злочиначку намеру" да се те територије етнички очисте чињењем злочина, што је био предуслов за успостављање контроле над тим подручјима.

Станишић и Симатовић, поред тога, имали су опсежно знање о "ситематским" злочинима које су српске формације починиле у Хрватској и БиХ, али су, упркос томе, наставили да пружају виталну помоћ током четири године рата, подвукла је Џарвисова.

По речима заступнице оптужбе, првостепено веће је доказе оцењивало појединачно, а не у контексту догађаја који указује на постојање удруженог злочиначког подухвата", што је судије, на крају, онемогућило да улогу Станишића и Симатовича правилно процене.

Двојицу оптужених, упоредила је са возачима који до банке довозе пљачкаше и то чине више пута узастопно, свесни да су њихови сапутници банке претходно већ опљачкали. Сама по себи, та вожња можда није кривично дело, али у наведеном контексту, уз знање возача о криминалној намери, засигурно јесте, тврдила је Џарвис.

Другим речима, нагласила је Џарвисова, Станишић и Симатовић били су потпуно свесни да је чињење злочина, односно етничко чишћење, било неопходно да би се преузела контрола над одређеним територијама у Хрватској и БиХ. Као најобавештенији, знали су и за злочине који су већ били почињени, али су, уместо да их осуде, наставили пружање подршке српским формацијама на терену, што је значило само једно - да су делили "злочиначку намеру" са другим учесницима у "удруженом злочиначком подухвату", попут Милана Мартића, Милана Бабића, Радована Караџића, Ратка Младића или Слободана Милошевића.

За наведени, другачији налаз првостепеног већа, тужитељка је рекла да "нема везе са реалношћу".

По самој природи злочиначког подухвата и циља који је имао, чињење злочина је било неопходност, а не ризик, како је закључило првостепено веће.То веће је, по тужиоцима, пропустило да размотри "кључне доказе" и није се изјаснило о "обрасцу злочина" који се понављао широм Хрватске и БиХ, ни о томе како су се у тај образац уклапали оптужени и њихове формације.

Ослобађајућом пресудом Станишићу и Симатовићу постављен је "опасан преседан" јер су њом угрожени темељи концепта "удруженог злочиначког подухвата" и створен је "заштитни тампон за највише званичнике" оптужене за злочине.

Тужилац Матијас Маркусен подсетио је да је и у ослобађајућој пресуди утврђено да су формације на које су Станишић и Симатовић имали велики утицај починиле злочине у Книнској Крајини, источној Славонији и БиХ. те да су тамошњи српски лидери имали намеру да територије контролишу уклањањем несрпског становништва.

У пресуђеним чињеницама, наведеним у првостепеној пресуди, прецизира се да је више од 100.000 несрба прогнано и да је 270 убијено.

"Сам обим почињених злочина учинио је незамисливим да оптужени за њих нису знали" казао је Маркусен, истичући да је другооптужени Симатовић био присутан и на терену, организујући српске јединице, заједно са другим оперативцима СДБ Србије.

"Црвене беретке", под контролом Симатовића и Станишића, тужилац је назвао "најгрубљим злостављачима несрба".

Тужилаштво се жалило и на налаз првостепене пресуде да Станишић и Симатовић нису, алтернативно, помагали и подржавали злочине почињене над несрбима у Хрватској и БиХ зато што њихова помоћ, укључујући и слање "црвених беретки" на ратиста, није била "директно усмерена" на почињење злочина.

Тужитељка Џарвис је подсетила да је стандард "директне усмерености" погрешно примењен и да одступа од дугогодишње судске праксе Трибунала, што су потврдила апелациона већа у другим поступцима.

Заступница оптужбе закључила је да је "ово предмет удруженог злочиначког подухвата" и да би "оптужене требало осудити као припаднике тог подухвата". "Жалбено веће мора наћи начина да задовољи правду".

У наставку расправе, на жалбу тужилаштва одговарају браниоци Станишића и Симатовића, који су се одрекли права да буду присутни у судници.

Одлуку о жалби Тужилаштва, жалбено веће којим председава италијански судија Фаусто Покар.

После ослобађајуће пресуде, 29. маја 2013, Станишић и Симатовић пуштени су на слободу и вратили су се у Србију.

Станишића и Симатовића ухапсиле су власти Србије током операције Сабља после убиства премијера Зорана Ђинђића, 12. марта 2003. године. Станишић је пребачен у Хаг 11. јуна, а Симатовић 30. маја те године.

У првом појављивању пред судијом, обојица су изјавила да нису криви.

Суђење је почело, после једног неуспешног покушаја, у јуну 2009, а извођење доказа завршено је 17. септембра 2011. Тужиоци су пред судије извели 62 сведока, а у одбрану оптужених исказ су дала 33 сведока.

Више пута пре и током процеса, Трибунал је оптужене пуштао на привремену слободу.