Жене из Сребренице на суђењу Младићу

На суђењу Ратку Младићу пред Хашким трибуналом сведочиле су две жене из Сребренице којима су, после пада енклаве у руке Војске Републике Српске у јулу 1995. године, убијени мужеви и синови.

Генерал Младић (70), који је у то време био командант ВРС, оптужен је за геноцид над око 7.000 Муслимана и прогон жена, деце и стараца, у данима пошто су српске снаге 11. јула 1995. заузеле Сребреницу која је била под заштитом УН.

Сведокиње Мирсада Малагић и Салиха Османовић изјавиле су да су мужеве и синове последњи пут виделе на дан пада Сребренице и да су њихови посмртни остаци пронађени 14 година касније у масовним гробницама око Зворника.

Малагић је посведочила да су јој муж и двојица старијих синова из Сребренице кренули са другим мушкарцима шумом ка Тузли, док се она са млађим сином и старим свекром придружила мноштву жена, деце и стараца који су пошли ка бази Унпрофора у Поточарима.

"Била је велика маса људи, честито се нисам ни опростила са мојима, свако је кренуо на своју страну, док су около падале гранате", рекла је Малагићева.

Супруга Салка, који је тада имао 44 године, средњег сина 15-годишњег Адмира и старијег сина, 20-годишњег Елвира, Мирсада Малагић никада више није видела живе.

Пре укрцавања у аутобусе у Поточарима 13. јула 1995. године, српски војници од сведокиње су одвојили њеног 70-годишњег свекра кога такође више живог није видела.

По сведочењу Малагићеве, коју је шрапнел гранате ранио у руку, генерал Младић је у Поточарима истог дана масу избеглица уверавао да "никоме ништа неће бити" и да "ће ићи у Кладањ".

"Свекар ми је пронађен у масовној гробници на Снагову, а муж и средњи син на Зворничкој Каменици 2009. Касније, пронађен је и син Елвир, исто на Каменици", посведочила је Малагић.

Свекра, мужа и средњег сина, како је рекла, сахранила је у Меморијалном центру у Поточарима на 15-годишњицу пада Сребренице, 11. јула 2010, а старијег сина две године касније.

Иста судбина задесила је и супруга и 18-годишњег сина сведокиње Салихе Османовић, који су, такође, покушали да се из Сребренице пробију кроз шуму ка Тузли. Посмртни остаци Раме и Нермина Османовића пронађени су после 14 година у масовној гробници.

"Скупа смо пошли из куће и раздвојили се 11. јула - они шумом, а ја у Поточаре. Никад их више нисам видела . Муж ми је рекао да идем с народом. 'Иди Салиха с народом, па шта год буде било' - то му је задња реч била", посведочила је Османовићева.

Сведокиња каже да је од рођака чула да је њен супруг Рамо 13. јула 1995. године из колоне у шуми "кренуо да види куда ћемо проћи и да су га тада ухватили".

"Сви су ухваћени, побијени. Нема тог народа", рекла је Османовићева.

Тужиоци су у судници приказали снимак на којем Ибро Османовић, окружен српским војницима, са пута позива свог сина Нермина и друге муслиманске мушкарце да сиђу из шуме и предају се.

"То је мој човек и зове мог сина Нермина", потврдила је сведокиња којој је другог сина, 17-годишњег Едина, 6. јула 1995. године у Сребреници убила граната.

Османовићева је рекла и да су јој српски војници у Поточарима одвојили свекра, а на питање шта се са њим десило није знала одговор.

"Не могу знати, није само он одвојен, сви Муслимани су. Њега нема, нема много народа", рекла је Салиха Османовић и додала да је у колони која се пробијала ка Тузли изгубила и рођеног брата.

Одговарајући на питања Младићевог браниоца Драгана Иветића, Османовићева је потврдила да јој је супруг био војник Армије БиХ.

Обе сведокиње описале су и како су њихове породице у Сребреницу дошле након што су их српске снаге 1992. године протерале из села у околини Братунца.

Процес генералу Младићу биће настављен у уторак, 21. маја.

Младић је оптужен и за прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ, терорисање становништва Сарајева кампањом артиљеријских и снајперских напада и узимање за таоце "плавих шлемова" УН, од 1992. до 1995. године.