Јовановић: Велика Србија, лаж и пропаганда

Бивши министар спољних послова Савезне Републике Југославије Владислав Јовановић негирао је, на суђењу Радовану Караџићу пред Хашким трибуналом, да је насилно уједињење босанских Срба са Србијом било циљ вођстава на Палама и у Београду.

Караџић (67), тадашњи председник Републике Српске, оптужен је за геноцид у Сребреници; прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ; терорисање становништва Сарајева кампањом артиљеријских и снајперских напада, 1992-95.

Према оптужници, ти злочини били су део удруженог злочиначког подухвата - чији су протагонисти били Караџић и тадашњи председник Србије Слободан Милошевић. Циљ тог подухвата било је, по тужиоцима, трајно и насилно уклањања несрпског становништва са територија БиХ које би затим биле укључене у нову српску државу.

Сведочећи у Караџићеву одбрану, Јовановић је, међутим, тврдио да стварање Велике Србије није било циљ оптуженог или Милошевићеве власти.

Пројетак Велике Србије је, како је рекао сведок, "измишљен и наметнут Србији као пропагандни инструмент, јер се, као је оценио, на тај начин Србија задржава у дефанзивном положају".

"Чињеница је Србија никада није хтела да буде Велика Србија", истакао је Јовановић, додајући да је то могла да оствари после Првог и Другог светског рада, да је хтела.

На Караџићево питање да ли је код њега икада видео "аспирацију као Великој Србији", Јовановић је одговорио: "Жеља за неким прикључењем Србији је била нереална и немогућа и никада то нисте износили".

Босански Срби о томе нису, по сведоку, ни могли да размишљају због "ситуације на терену" у којој су били принуђени да "спасавају своју слободу и равноправност".

"Србија није имала територијалне претензије према било којој од бивших југословенских република, а поготово не према БиХ", посведочио је Јовановић, додајући да је за власти Србије био прихватљив "сваки договор који свих конститутивних народа" у БиХ.

"Максималан циљ" Караџића и вођства босанских Срба, по сведоку, био је "останак у заједничкој држави", то јест Југославији, али "када су се услови погоршали", они су, као "реалнији циљ", имали "слободу и равноправност" у независној БиХ.

"Никада нисте изражавали жељу да се Република Српске одвоји од БиХ и прикључи Југославији", рекао је Јовановић, одговарајући на питања оптуженог, који се брани сам.

Однос Милошевића и Караџића, бивши министар спољних послова СРЈ описао је као "неку врсту брака из нужде", у којем су партнери били "потпуни антиподи, политички и идеолошки". Јовановић је Караџића означио као "либералнијег" партнера.

Јовановић је изјавио и да Караџић "није имао назадан однос према Муслиманима". "Ви, Срби у Босни, нисте изражавали мржњу према Муслиманима и Хрватима", рекао је сведок, понављајући да су босански Срби једино тражили "чист однос", иста права, "слободу и равноправност" са другим народима.

Упитан какав је био однос Србије и босанских Срба према муслиманским избеглицама, Јовановић је тврдио да је у Србији 1993. године било "50.000 муслиманских и 20.000 хрватских избеглица".

На питање како то види у контестку оптужби о удруженом злочиначком подухвату за прогон несрба, сведок је одговорио да је та оптужба "очигледно натегнута" и "политички мотивисана, јер тако нешто није постојало у реалности".

Током исказа, Јовановић је сугерисао да је за страдања стотина цивила у Сарајеву, у експлозијама на пијаци Маркале и у Улици Васе Мискина, била одговорна муслиманска страна, о чему су, како је тврдио, информације имале и УН.

За рат у бившој Југославији, Јовановић је, поред лидера Хрвата и Муслимана, окривио и међународну заједницу, нарочито истичући Немачку и Ватикан.

Рат у БиХ, по сведоку, могао је бити спречен Кутиљеровим планом о преуређењу БиХ у три национална ентитета, који је муслиманских лидер Алија Изетбеговић одбио.

"Пошто су били неуставно прегласани приликом одлучивања о референдуму за независност БиХ и након Изетбеговићевог одбијана Кутиљеровог споразума, босански Срби били су "принуђени да пруже отпор", рекао је Јовановић.

"Уједињење Срба, изван реалности"

У унакрсном испитивању, тужилац Алан Тигер суочио је Јовановића са низом изјава самог Караџића о уједињењу са Србијом као главним циљем босанских Срба, који су, по речима његовог сарадника Момчила Крајишника, желели да "постану део српског царства".

Ограђујући се да "те изјаве није приметио", зато што су се "дешавале у суседној БиХ", Јовановић је сугерисао да су биле "еуфорични" одраз "сна" о уједињењу који има сваки подељени народ.

Поновио је да је идеја о "свим Србима у једној држави" била "ван реалности" и да није била "званична политика Србије".

Сличан одговор, сведок је дао пошто му је тужилац предочио да је у јануару 1993. циљ стварања "државе босанских Срба" истакао и тадашњи председник СРЈ Добрица Ћосић.

Јовановић је подвукао да је "у суштини" циљ босанских Срба био оно што им је сугерисао званични Београд - да са друга два народа у БиХ постигну споразум "који ће им донети слободу и равноправност".

Упитан да ли знао за протесте међународне заједнице због етничког чишћења Муслимана из источне Босне, сведок је одговорио потврдно.

Назначио је, међутим, да су га лидери босанских Срба уверавали да је реч о "природном страху становништва" које "у окружењу друге стране" жели да "избегне".

Као и на суђењу Слободану Милошевићу, Јовановић је потврдио да су власти у Београду "и јавно и приватно" осуђивале етничко чишћење у БиХ и гранатирање Сарајева.

Тужилац Тигер предочио да сведоку да се и он сам, на састанку са лидерима босанских Срба у јануару 1993, залагао за "етничку хомогенизацију" заузетих територија у БиХ "што је брже могуће", укључујући и разменом становништва.

\Не неиграјући аутентичност транскрипта који му је показао тужилац, Јовановић је тврдио да је заговарао националну хомогенизацију, али "не насилним средствима, а свакако не злочинима". Нагласио је да се "противио етничком чишћењу и употреби сваке силе".

Јовановић је потврдио и да је масовно убиство Муслимана у Сребреници, о којем, како је изјавио, није имао информација у јулу 1995. године, када је почињено, на суђењу Милошевићу назвао "масакром".

Тужилац Тигер ће сутра окончати унакрсно испитивање Јовановића. Караџић ће, затим, пред судије извести следећег сведока одбране.