"Рекет" за полице?

Јавна је тајна да мале фирме у Србији морају да плате великим трговинским ланцима само да би се њихова роба нашла на полицама. Већина власника малих предузећа не жели да јавно говори о томе из страха да ће им роба бити протерана из супермаркета.

Један од ретких који је спреман да говори о овим изнуђеним трошковима је Милун Бабић, власник фирме "Етерика" у Трстенику.

"Сваки бар-код, односно сваки производ се посебно плаћа, без обзира какав вам је производ. Да ли је то балон од пет литара или кесица која тежи три грама. Та тарифа се креће од 150 до 300 евра по бар-коду. У нашој фирми се производи 106 производа - помножите то са 150 или 300 евра", објашњава Бабић.

Не траже сви готов новац, неки прихватају и робу. Добављачи то зову "прво пуњење", што значи да прву количину робе практично поклоне трговцу, да би и убудуће могли да је продају у тим радњама.

Милун Бабић каже да када не би морао да плаћа изнуђене трошкове, могао би да запосли и до 30 нових радника.

Кад говоре о трошковима, мали произвођачи мисле и на плаћање оглашавања, места у близини касе, заједничке промоције и учешће у рекламним кампањама.

Морају да прихвате и снижења која одређује трговац. Док се трговци према великим добављачима понашају партнерски, однос према малима је деспотски, тврде представници малих фирми.

Капитал као кредит

Туђ капитал у облику робе велики трговци користе као бескаматни кредит, тврде у Асоцијацији малих и средњих предузећа и предузетника Србије.

"Највећи део малих добављача уцењен је пласманом у великим трговинским ланцима и зато и немају избора него прихватају безусловно било какав уговор који ће им омогућити пласман робе, а онда им се то врати као бумеранг са многоструко већим губитком", каже Милан Кнежевић, потпредседник тог удружења.

Нико од великих трговаца о овој теми није желео да говори пред камером. Одговори су били од "без коментара", до објашњења да је улиставање накнада за трошак и ризик који настаје увођењем новог производа. Уколико је сумња у производ нетачна, новац се, кажу, враћа произвођачу.

У Влади кажу да трошкови улиставања постоје и у Европи, али упозоравају и на другу страну медаље.

"Добра европска пракса значи да се обавезе према добављачима морају измирити за 30 дана, да измиривање мора да буде у новцу, а не да за папуче платимо у макаронама, јер се макаронама не могу платити ни обавезе према држави ни обавезе према радницима и не може се акцијска продаја спроводити тако да ризик трпе само добављачи, него ризик морају да деле и трговински ланци и добављачи истовремено", поручује потпредседница Владе Србије Верица Калановић.

Ипак, Калановићева процењује да ће бити потребно и више од годину дана да би се успоставили прецизно дефинисани и контролисани тржишни односи.