Зашто годишње увеземо 20 тона печурака и шта највише мучи узгајиваче у Србији

Током последњих пет година просечно се од извоза печурака остварило 5,2 милиона евра годишње, а када би се произвођачи удружили приход би био и знатно већи. Према грубим проценама стручњака, годишња производња печурака у заштићеном простору у Србији је између три и по и четири хиљаде тона, па ипак увеземо око 20 тона печурака. Највећи проблем у производњи је, кажу узгајивача, недостатак радне снаге.

Први сусрет са печуркама Жељко Шеста имао је још као дете у свом родном месту Петриња у Хрватској, а све је то наставио и по доласку 1995. године у Банатско село Мужља поред Зрењанина. Није ни слутио да ће више деценија касније шампињони бити главни извор прихода његовој породици.

"Тренутно радим у 28 објеката, годишња производња је око 300 тона, радника запошљавамо отприлике 20", каже Жељко Шеста произвођач из Мужље.

Наводи да када је пре две деценије почињао посао је обећавао добар бизнис и да је био добар бизнис до последњих неколико година.

"Разлог је што су сви трошкови и импути порасли, а цана печурака је остала на нивоу пре десет година. Продаја није проблем, тржиште је углавном на подручју Србије, велики трговци, угоститељи, велики маркети, пијаце", додаје Шеста.

Жељко се данас убраја међу највеће индивидуалне произвођаче шампињона у Војводини са заснованом производњом од 30.000 брикета, а међу двадесет стално запослених радника је и Јелица Козловачки.

"Седам година сам овде, најмање је потребно годину дана да се стекне неко знање, рутина, вештина. Треба волети овај посао", истиче Јелица.

На питање да ли је напорно каже да није, а да је најбитније знати зрелост, убрати ону печурку која је зрела, а не зелену.

Данас овај ветеран у производњи шампињона на бројним сусретима пољопривредника несебично саветује почетнике, а већ наредних година планира да своје производе пласира на инострано тржиште за шта му је неопходан Хасап сертификат.