Аутохтона врста свиње све се мање гаји, али опстаје у златиборском крају

Баш као што је и он помагао деди, Миланку у узгоју свиња, набављених пре две године, које због мале бројности имају статус ризично угрожене, најчешће помаже унук.

"Kад смо их купили, ја сам се, онако, плашио. После сам се ослободио, помагао деди и они кад ме виде, они грокћу да им дам храну", рекао је Павле Рогоњић.

Миланко Рогоњић наводи да су свиње отпорне на болести. 

"Потпуно здраве, никаквих проблема здравствених са њима немамо, за храњење исто су лаке. Једу све, ову органску храну кукуруз, јечам, тикве, траву. Месо им је веома укусно, мало масније од белих, али веома укусно месо; та њихова масноћа је позитиван холестерол", навео је Миланко Рогоњић.

По цео дан су на четири хектара шуме, воћњака и пашњака, па их је довољно хранити једном дневно.

По леглу буде и по десеторо прасади по леглу, за којима је велика потражња. Томе, са 30 моравки на фарми, Миланко за сада не може да одговори, а све више је и оних који се распитују како да и сами започну узгој.

"И нама је интерес да се то прошири у Србији да би евнтуално могли да идемо за извоз; ако имамо количину, ви знате да кад је нека ситна производња, не можете за извоз то је мало", казао је Миланко Рогоњић.

У узгоју аутохтоне врсте помаже и држава – за уматичено грло даје 12.000 динара, а ако је их је на фарми више од 10, следује додатних 15.000 динара по крмачи. Зато Миланко са синовима и унуцима, планира проширење фарме на 100 грла и погон за прераду меса.