Исплатив занат, али неће нико у оџачаре – неочишћен димњак је као темпирана бомба

По црној униформи са четком на рамену, некада су били препознатљиви оџачари. Међутим, тај стари занат нестаје, зато за Ивањичане Милана и Зорана посла има широм Западне Србије, а зову их и у престоницу.

"Довољно је да један центиметар буде гарежи у оџаку, већ имате петнаест одсто мању ефикасност. Прво морам да нагласим колико људи немају свест, колико имају темпиране бомбе у кући. Свашта налазимо по оџацима", истиче Милан Нешовановић.

Учесталост пожара у последње време забринула је оне који имају ложишта у домовима, као Анђелија Ненадић из Ивањице. "Ја гледам РТС, једино то и гледам, толике паљевине за седам, десет дана, па то је страшно", каже Анђелија.

Оџачари зато доносе мир. Зоран је три и по деценије био власник угоститељских објеката у Чешкој, Аустрији, Мађарској.

Заситио се тог посла и не крије задовољство што се вратио у Ивањицу, да и као професор физичке културе буде оџачар.

"Ово је нешто што је потребно људима и буквално када изађете са завршеним послом из нечије куће знате да сте му оставили мир у кући, да може мирно да спава и да се не боји дима, нити прашине, миран је", каже Зоран Миловић.

Зашто се у народу верује да доносе срећу

Оџачари су радо виђени у сваком дому, јер се у народу верује да доносе срећу.

"Да су по нашем доласку одмах добијали лепе вести, да ли неко да му је у другом стању снаја, да ли било шта лепо и паметно у питању", каже Нешовановић.

Бранко Јовашевић из Ивањице сматра да без оџачара неће бити среће у овој земљи. "Ако нестану оџачари, онда ће нестати и роде, а самим тим ће нестати и деце. Неће бити среће у овој земљи", каже у шали Јовашевић.

Милан и Зоран се надају да ће успети да заинтересују и млађе за тај занат, који је данас исплатив.

Уз то, не морају више да се пењу по крововима, оџаци се чисте на модернији и лакши начин.