Читај ми!

Цртице из живота суданског Србина Ахмеда Моутија Хамаде - деде Абдел и Милентије трасирали су његов пут

Почасни конзул Републике Србије у Картуму Ахмед Моути, са надимком Хамада, испричао је путописцу Виктору Лазићу, откуд то да тако добро говори српски језик, да му је Србија друга отаџбина, а и како је, захваљујући Титу, његова мајка – Српкиња. Ово је Ахмедова животна прича.

Цртице из живота суданског Србина Ахмеда Моутија Хамаде - деде Абдел и Милентије трасирали су његов пут Цртице из живота суданског Србина Ахмеда Моутија Хамаде - деде Абдел и Милентије трасирали су његов пут

Тито је први пут посетио Судан 1958. године, непосредно пошто смо добили независност, прича Ахмед Моути Хамада. Водили су га да види наша природна богатства, али и фабрике. Тек, у једном тренутку, Тито упита нашег председника Ибрахима Абуда:

„Шта вам овде највише треба?“

„Свега имамо…“

„Кажи ми слободно, ја хоћу да вам помогнем, желим нешто да вам поклоним.“

„Ништа нам не треба.“

„А шта овде имате?“

„Пола света снабдевамо памуком.“

„Шта још?“

„Сточарство, све земље региона хране се нашим месом.“

Деда Моути изградио прву кожару у Судану - Титов поклон

„Шта радите са кожама?“

„Сељаци се сналазе и свакој проналазе употребу.“

„Ја ћу да вам поклоним једну кожару, да обрађујете кожу и да је скупље извозите.“

И тако и би. Прва кожара у Судану поклон је Јосипа Броза Тита. Предузимач који је добио задатак да изгради кожару био је Абдел Моути – мој деда. Тако смо ми чули за Југославију. Поред великог богатства, мој деда је имао шеснаесторо деце, од којих је већина завршила високе школе. Захваљујући том човеку имам рођаке широм планете.

Када је судански председник дошао у посету Јосипу Брозу у Београд, односи су већ узнапредовали. Договорили су да Југославија школује нову генерацију Суданаца. Студенти који су после тог сусрета дошли у Србију, били су Брозови гости. Мој отац Абдел Монеим Абдел Моути стигао је у Београд 1962. године као „Титов стипендиста“.

Једна лепа девојка, Смиља Михајловић, пореклом из Сијаринске Бање, живела је у то време на Новом Београду, а често долазила у шетње крај Студентског града у којем је становао мој отац. Виђали су се, испрва ретко, па све чешће, да би је затим отац питао да се уда за њега. Знао је да ће је волети до краја живота, и није желео да чека.

Из Картума дошли да испросе Смиљу 

Међутим, њен отац није хтео ни да чује! Рекао му је: пристајем на брак, под условом да твоја породица дође да запроси њену руку, како доликује српским обичајима.

Све да су на крају света, треба да дођу и да учинимо што бог заповеда. И дошли су! Деда са очеве стране је тад био исувише стар да би кретао на далек пут, али су на београдски аеродром слетели моја старија тетка и зет и веридба је обављена. Моји родитељи су се венчали у Београду 1965, а ја сам рођен 1966. године.

Међутим, отац је увидео да ће тешко са дететом у кући завршити факултет, па је мајку и мене послао у Картум да живимо са његовом породицом. Тамо смо били без њега читавих годину дана. Моја мајка се уклопила у породицу, као да је тамо рођена! Деда ју је одмах заволео, и свима је била омиљена снаха. Постала је Суданка више него мој отац, а мој отац је био више Србин од ње.

Какав је то брак био! Никада се нису посвађали, никада нису подигли глас једно на друго, а живели су заједно скоро четрдесет година.

Чим се мој отац вратио у Судан 1970. године, добио је прилику да ради на првом великом пројекту. Била је то изградња још једне југословенске кожаре, поред исте оне коју је градио мој деда! Успех ових фабрика, које је градио Инвест-импорт, био је огроман.

Југословенска грађевинска предузећа и размена студената

У то време велика југословенска грађевинска фирма "Партизански пут" започињала је пројекте у Судану. Требао им је поуздани мештанин који ће водити послове. Избор је пао на мог оца, и убрзо је добио позицију генералног директора. Донео им је први велики пројекат, изградњу ауто-пута дугог 220 километара, између градова Гадареф и Касала, којим си прошао. После тога су се послови низали, успешно се радило све до 1992. године. Мој отац је једном приликом побројао 54 велика пројекта, а мањи се не могу ни пописати...

По југословенској пословној филозофији, фирма која прва започне важне послове у некој земљи, постаје носилац целокупне привредне сарадње. Касније су преко нас долазиле многе фирме, мој отац је убрзо постао представник и тих других компанија, али му је увек најбитнији био "Партизански пут".

Југославија је тако зарадила милионе. Неизмерно се исплатило улагање у размену студената, јер су сви ти људи касније постали амбасадори ових простора, често позиционирани на утицајним местима, а емотивно везани за земљу у којој су провели студентске дане.

Ја сам студирао у Лондону, а затим у Колораду у Америци, дипломирао сам грађевину. Онда сам прешао у Европу, где сам завршио специјализацију за мостоградњу и пренапрегнути бетон. У Дизелдорфу сам био шеф техничког одељења велике фирме, а затим прешао у Беч, где сам добио високу плату.

У Немачкој и Аустрији сам провео четири године. Дружио сам се са југословенском дијаспором. Видиш их како дању раде, а ноћу тугују. Дође им најгора певаљка, они се окупе и падају у транс, певају, неважно шта, само да је из домовине… Схватио сам да не желим да таква носталгија стигне и мене. При том, мој отац је финансирао моје студије. Желео сам да се вратим да будем уз њега, уз породицу.

 Рекао сам својим шефовима: „Хвала вам на свему, исплатио сам све што сте на мене потрошили. Ја сам овамо дошао због знања, и хвала вам на знању. Сад идем кући.“ Упркос томе, обезбедили су ми радну визу и повећали плату са 4000 на 4400 долара. Али сам ја већ био у авиону за Картум.

Распад Југославије и почетак породичног посла

У то време Југославија је почела да се распада. "Партизански пут" је гасио своје послове по свету, а у Судану им је остало доста механизације. Мој отац и ја смо то откупили и заједно смо наставили да радимо. Први самосталан пројекат био нам је ауто-пут дуг двадесет два километра до места Ел Афон, крај престонице. Тамо је била права пустиња, ни мрави ту нису живели када смо градили пут, а сада је изникло велико насеље, чини се да је град тамо одувек.

Радили смо аеродромске писте, путеве разних категорија, имали смо наш каменолом и асфалтну базу. Мој отац, деда и ја смо грађевинци, а мајка и сестра су архитекте. Дакле, посла је било за целу породицу.

Током сваког распуста смо као деца долазили у Југославију и ту остајали по три месеца. Пола породице ми је овде, а пола тамо, а пријатељи су на свим странама. Некада је у Картуму постојао Југословенски клуб, волели смо да се тамо дружимо. Било је то доба братства и јединства, није се питало ни за веру ни за националност, чак смо и српски звали југословенским језиком. Рат је све променио, и мада смо често ишли на Хрватско приморје на одмор, од кад је почео рат тамо нисам одлазио, нити желим више да идем.

На креденцу делић авиона Ф 117А поред слике деде Милентија

Сваки Србин који је стигао у Судан завршио је у нашој кући, углавном по препоруци пријатеља и дипломата. Ми смо се поносили тиме што се по целој земљи говори: ако Србину нешто треба, он иде код Моутија. А волели смо госте. Моја мајка је била добра домаћица и уживала је у спремању српских специјалитета. Док ми је отац био жив, који год Србин да се обрео у нашем дому, пошто га нахранимо и кад се одмори, питали бисмо га да ли зна да игра преферанс, увек нам је недостајао трећи играч. Волели смо да задржавамо госте, били смо жељни Србије.

А онда су дошла тешка времена. Није било лако бити Србин у време ратова, када је свуда завладала пропаганда како Срби убијају муслимане, а на власти у Судану су били политичари који су религију користили као главни адут своје политике. Највећи Србин од свих у Судану био је тих година – мој отац. Говорио је истину о Србији увек, и свуда.

Током бомбардовања окупљали смо једном недељно српску дијаспору. Сакупљали смо хуманитарну помоћ за Србију. Како се рат захуктавао, већина нас млађих пријавила се у добровољце. Нема нас много, али да се зна да ћемо доћи на прву линију фронта из далеког Судана. Србија је наша земља и бранићемо је својим животима.

Сетих се како сам у његовом дому у Картуму на креденцу запазио делић авиона Ф 117А. Поносили су се тиме у Судану. А поред, слика његовог деде по мајци, Милентија Михајловића, првоборца 1941, партизанског команданта и бомбаша. Око паса појас са бомбама, на леђима пушка, за појасом ратни бодеж. Та слика је нестала у ратном вихору, у похараном дому, као и многе друге, свом срећом сам је ја фотографисао када сам био Ахмеду у гостима.

Изем ти све што није српско

“Ниједну слику родитеља немам. Све моје је у Судану”, рекао ми је када сам га замолио да за овај текст пронађе фотографије мајке и оца, а онда је наставио причу:

Веома поштујем Српску православну цркву. Није се догодило да прођем покрај цркве, а не упалим свећу за здравље ближњих или за покој душа мојих предака. Вера је између тебе и Бога и нема шта ко ту да се меша или да те етикетира, а ти са Богом после види где си и колико у животу грешио.

Моја омиљена узречица је: Изем ти све што није српско! Некако се увек догоди да то кажем у невреме. Неколико пута сам се излануо када су око мене били Хрвати. Једном сам делегацију студената из Судана одвео у Скадарлију, у "Три шешира". Цела кафана пева, певају српске песме и моји Суданци како знају и умеју, певам и ја, разгалили смо се.

Тек, нешто ме нагна и ја кажем Циги: "Изем ти све што није српско!"

А он ће: "Што тако, пријатељу?"

„Па не мислим ја то тако, већ на све што не припада Србији и српској култури, па ја сам муслиман Ахмед, ал' сам Србин, а и ти си, који пасош имаш, одакле си потекао?“

„Ја сам муслиман“, потврђује Ахмед док наздравља са шљивовицом у славској чашици са украсним крстом.

У Ахмеду живе загрљени Судан и Србија, мухамеданство и православље, његови отац и мајка. Част ми је да га познајем, да ми је пријатељ, и да је баш мени поверио причу свог живота.

субота, 04. мај 2024.
19° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво