Обележена годишњица битке на Кошарама

Венце су на Споменик херојима у Београду положили председник Народне скупштине Владимир Орлић, министар за борачка питања Никола Селаковић, учесници битке, као представници удружења ветерана.

 "Одбранили смо народ и светиње"

Војислав Вукашиновић, бивши припадник 125. мoторизоване бригаде, учесник битке на Кошарама присећа се да је 17. маја 1999. године рањен од минобацачке гранате, која је пала иза њега.

"Кошаре значи све – велелепна победа над другом, по јачини, светском силом. Успели смо да одбранимо наш народ, светиње, земљу, мајке, сестре, породице. Ми, учесници битке на Кошарама се не сећамо само данас, већ сваког дана помињемо наше бесмртне хероје", прича Вукашиновић.

Дарко Анђелковић, бивши војник на редовном служењу војног рока, каже да је имао 20 година када су 11. априла добили задатак да запоседну караулу и буду на бранику отаџбине.

"Остаје сећање на браћу"

Драгутин Димчевски, потпуковник у пензији, наводи да је на Кошаре дошао 9. априла 1999. у јутарњим часовима, када је почела копнена агресија.

"Био сам, у том тренутку заменик команданта 53. граничног батаљона у Ђаковици. Када је јављено, одмах сам без размишљања отишао на Кошаре. Преузео сам команду, јер тад сам био и по чину и по положају био најстарији", прича Димчевски.

Као најтежи тренутак, Иван Ранковић, бивши војник на редовном служењу војног рока, издвојио је онај када погине брат, саборац, друг са којим су проводили двадесет и четири сата.

"Док су живи, сећање на њих ће остати. Наша браћа су остала доле – 108 људи је погинуло, шест њих немају гробове. Још су доле, чекају нас", каже Ранковић.

Битка на Кошарама, водила се између Војске Југославије и припадника такозване "ОВК", које је помагала Војска Албаније и авијација НАТО-а. Вођена је од 9. априла до 14. јуна 1999. године, када се војска повукла после Кумановског споразума.