Систем за препознавање лица – између заштите од криминала и задирања у приватност грађана

У Србији не постоји правни оквир који полицији дозвољава употребу било какве технологије за препознавање лица, али се о томе годинама говори. Два пута је повлачен закон, а најчешће примедбе биле су да се задире у приватност грађана и да се софтвер може злоупотребити.

"Идеја је да се полиција, када постоји догађај за који постоји степен сумње да је у питању кривично дело, обрати надлежном тужиоцу који би се, ако сматра да је захтев оправдан и потребан, обратио судији. Судија је  треба да изда или не изда налог за коришћење овакве технологије", објашњава заменица секретара у МУП-у Милица Бонџић. 

Заштита података

Повереник каже, ако би почело коришћење таквих технологија, требало би да се раздвоје подаци оних који су учинили кривично дело од осталих грађана који би, како каже, требало слободно да шетају улицама.

"Не да снимамо све, па да међу њима тражимо, него да базе података оних које тражимо убацимо у софтвер који ће да препозна само оне које евентуално нађе у гомили људи. Дакле, остали да остану непознати софтверу, али и базама података“, наводи Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности Милан Мариновић.

Каква је пракса у региону

У региону систем за препознавање лица користи од 2014 .године Словенија.

"Обрађивање биометријских података је ограничено на кривична дела. Не користи се и за друге полицијске задатке. Полицајци могу, ако дозвољавају околности, да упореде отиске прстију и фотографије осумњичених са фотографијама других особама које су снимљене“, каже експерткиња за заштиту података у Словенији Росана Лемут. 

Различит је приступ овој теми и у државама Европске уније. Траже баланс да у исто време грађани буду заштићени од криминалних активности, а приватни подаци од злоупотребе.