Добри мајстори вреде као суво злато, а све их је мање

Добри мајстори су увек били на цени, а ускоро би могли да их плаћамо сувим златом, али их неће бити. То мишљење деле и наши саговорници. Вишемесечно чекање на поправке у кући, водоинсталатери и ауто-механичари плаћени као хирурзи најбоље илуструју проблем недостатка занатлија.

Разлози су бројни: од одласка у земље западне Европе до незаинтересованости младих да се школују за та занимања.

"Данас је веома тешко наћи и доброг мајстора и помоћног радника. И за велике новце људи се одлучују да иду преко. Мајсторска дневница је од 5.000 па иде и 6.500 дневно. Дневница помоћног радника је од 3.500-4.500 динара", каже Самир Карић, мајстор-фасадер.

Широм земље у многим техничким и грађевинским школама више и не постоје смерови као што су ауто-механичар, армирач, зидар-фасадер. Разлог је лоше интересовање ђака.

"Децу је срамота да уписује трогодишње занатске смерове, једноставно је то нестало. ПКС би требала да учествује у томе па би требало сад да се грађевинска предузећа јављају да узимају те младе људе из школе који ће се обучавати на градилишту, али њих нема. Дуално образовање је лепо замишљено, али није добар пут како би се задржали радници", каже Саша Торлаковић, председник Синдиката радника грађевинарства.

На градилиштима у Србији све је више радника из Северне Македоније, Албаније, Азербејџана, Таџикистана, Турске. Домаћих је све мање.

"Треба поразмислити, као држава, како да се нађе стимуланс како да се привуче та радна снага да овде остане, јер то се после одлива, не само на грађавинску индустрију него и на неке друге. С друге стране, примећујемо да су људи кренули хонорарно да се баве овим пословима, ту се сад поставља питање њихове стручности", каже Јасмина Радовановић из НАЛЕД-а.

"Мајстори најчешће одлазе у Западну Европу, Немачку и Аустрију, највише у Немачку", каже Самир Карић, мајстор.

Према проценама Привредне коморе и различитих струковних удружења, у Србији недостаје најмање 30.000 мајстора свих профила, а обим посла се свакодневно повећава.