Београдски паркови као привремени дом

Дневно у парковима борави од 500 до 700 људи, од којих 90 одсто за крајњи циљ има Немачку. Они не желе пред камере. У страху су за својима које су оставили у ратним подручјима. Немају примедбу на то како се грађани Србије односе према њима, а као једини проблем истичу то што немају тоалете, пеноси Танјуг.

Осим представника Београдског центра за људска права, који им пружају правну помоћ у поступку добијања азила, њих обилазе и друге невладине организације чији волонтери им обезбеђују најосновније потрепштине, углавном за одржавање личне хигијене и храну. Помоћ у гардероби стиже и од грађана.

Ту су и млади и стари, подједнако мушкарци и жене, читаве породице. И док одрасли брину велике бриге, деца се, она мало старија, чини се, безбрижно играју.

Слика је готово надреална али, нажалост, према сведочењу представника Београдског центра за људска права, реална и уобичајена.

Са места, у центру српске престонице, одакле се долази и одлази у све крајеве земље и света, под ведрим небом и у летњој жеги, стотине људи лежи, шета, чека, једном речју –живи.

Принуђени да живот у својим земљама замене избеглиштвом, београдски паркови крај железничке станице, за њих су на путу ка, како верују бољем животу, једини дом. Ту спавају, једу, перу и суше веш.

Николина Милић из Београдског центра за људска права заједно са колегама чини теренски тим који сваког дана обилази кључна места у граду и разговара у просеку са 200 људи, увек различитим.

"Они се задржавају у Србији око два дана. Долазе у Прешево, а затим у Београд и отприлике у року од двадесетак сати они се већ упућују ка Суботици и Кањижи. Ретко када сретнемо исте људе два дана заредом", објашњава Милићева.

Највише миграната, готово 50 одсто, долази из Сирије и Авганистана, али их има и из Пакистана, Бангладеша, Судана.

"У 90 одсто случајева они иду у Немачку. Спомињу се и Шведска, Финска, односно све скандинавске земље, понекад Француска и Велика Британија, и то првенствено код избеглица из Африке", прича Милићева.

Додаје да највише проблема имају са поступањем приликом изражавања намере да траже азил, односно добијања сертификата.

Инцидената нема иако, каже, међу припадницима појединих држава има нетрпељивости. У оваквим околностима они се међусобно испомажу.

Сваки мигрант је једна прича, а неке од њих су веома потресне, каже Милићева и као пример наводи тројицу професора који су у својим земљама предавали енглески, математику и биологију, али и два брата која су, због недостатка новца, пут од Турске до Грчке прешли пешице.

"Два брата нису имала довољно новца да иду бродом који превози мигранте од обала Турске углавном до грчког острва Лезбос, а потом до Београда. Они су цео тај пут прешли пешице и то их је коштало 500 евра, док уобичајено то кошта између три до четири хиљаде евра", наводи Милићева.

Мигранти се углавном не жале на третман у Србији, каже члан тима Богдан Красић.

"Имали смо једну жену у деветом месецу трудноће која је била у парку. Када смо јој објаснили да је боље да оде код лекара него да се породи у шуми, муж и она су одбили. Муж је рекао да ће се она суздржати до Немачке са порођајем", испричао је Красић.

Међу "привременим становницима парка" су и две бебе старе по четири месеца.

Красић каже да њихова мајка нема посебних потреба и да је, иако то нама делује застрашујуће, њихова жеља за бољим животом којем теже јача од свега.

С друге стране, мигранти истичу да у Србији имају бољи третман него у Македонији или Бугарској, те да им је једини проблем то што спавају у парку јер су прихватни центри удаљени од града. А они би, кажу, што пре да наставе пут, пут у "бољи живот".

"Нисмо се сусретали са било каквим проблемима. Углавном су људи добро расположени јер су већ прошли најгоре, побегли су од рата и сада су, верују, близу своје крајње дестинације", каже Красић и додаје да је природно да су сви они веома исцрпљени и уморни.