Свилајнац, преко свилених буба до диносауруса

У свилајначком селу Роанди, према неким подацима данас живе 463 људи, а њих 400 је у иностранству. Иако је познато да највише гастарбајтера долази кући у време Нове године и Божића, да ли због кризе и у Европи или зато што су се већ мало одродили, тек у Роанду једва неко да је стигао.

Пера Богдановић један је од оних који су за празнике дошли кући и присећа се како је 1991. године отишао у Француску. Док седимо на удобном и рекли би скупом намештају, окружени најсавременијим техничким уређајима, питамо га како види то што баш из Свилајнца и свих села која у околини највише људи одлази да ради и живи у иностранству.

Пера Богдановић има веома једноставан одговор. "То иде лако ако је неко отишао од комшија, он вуче другог. И све је то ишло тако, ланчано, читаве фамилије су одлазиле једна за другом. Свако је имао већ некога негде, и онда су и они одлазили", прича Пера Богдановић.

Ако је то тачно, да људи једни друге "вуку" за бољим животом у иностранство, онда се поставља и друго питање: шта би било да у сваком месту као овде неко крене и тако олакша одлазак и другима. Да ли би сви размишљали као Свилајнчани?

Све је мање оних који размишљају да се некада врате у своја моста, где су саградили огромне палате. Један који је 2011. године рекао "Збогом, Швајцарско", јесте Живорад Живановић.

За њега кажу да је толико новца зарадио, да је купио целу улицу у селу.

"Не једну, него три! Имам два сина, сваком по једна и једна за мене", исправља нас Живорад.

Каже да није зажалио што је 1978. године отишао у Швајцарску, јер никада не би имао то што има данас.

Колико год да је тешко радити и живети у иностранству, нама који овде радимо ово изгледа нестварно. Дође ти или да се шалиш на туђи, или да плачеш на свој рачун.

Зашто у се граду свиле нико не бави свиларством?

"Захтеван је то посао", каже Милован Момировић, хроничар града и још много тога. Иако има око 60 година, има и свој рок-бенд у овом месту. Овог пута, ипак, причамо о свили и свиларству.

"Морате у пролеће са листањем дуда да изнесете јаја свилене бубе, она једе 24 сата. Била је једна баба Дунда која је по цео дан носила штап са ножем и она је тако по цео дан секла листове дуда и хранила је свилене бубе", додаје Момировић.

Откада је умрла чувена баба Дунда нико више овде не жели да се бави свиларством, које је до И Светског рата било једна од важнијих делатности у том месту. На крају по свили је град добио и име. А за време Другог светског рата Немци су поклањали јаја свилене буде, не би ли неко поново почео да се бави тим послом, али узалуд. Свилајнац је остао без свиле.

За Александра Јеремића важније је било то што је Свилајнац данас познат као сточарски крај. Уписао је ветерину, па када је видео како људи држе краве, одлучио је да направи своју фарму и да покаже да може и другачије.

"Није ово баш тако леп и миришљав посао, па да онда можете да се бавите у малим или великим количинама. Ако морате да се пресвучете и обучете прљаво одело исто вам је да ли имате две или 22 краве. А није иста исплативост чувати две и 22 краве", каже Јеремић, који сматра да би домаћинство могло да живи добро са двадесетак крава.

Између Сане и Ресаве

Ко не жели да се бави сточарством, у центру Свилајнца има четири тржна центра и ту може да купи или да изнајми један од 250 слободних или боље речено затворених локала, по ниским ценама.

И то говори о превеликим жељама оних који су свој новац из инотранства уложили у градњу тржних центара или у куповину локала у њима.

Иако је и он човек који је дошао са страним капиталом, Франк Ури је другачије размишљао. Шест месеци је анализирао тржиште у Свилајнцу и тражио одговарајући простор, па је тек онда у Бековим просторијама отворио фабрику.

"Одрастао сам у Француској, мајка ми је српкиња а отац Француз. У Француској сам живео до 25. године. После тога сам живео 11 година у Тунису и тамо сам водио исту фабрику као ову овде. Онда смо брат, сестра и ја због неке фамилијарности дошли овде да пробамо да радимо", прича Ури.

Франк на почетку посла није имао среће, његова фабрика као и већи део града у мају је био под водом. Ресава је у последња два века чак 20 пута плавила Свилајнац.

"Ресава је дуга око 50 километара и делује веома мирно, међутим после сваке јаче кише вода са Бељанице за пет сати стигне до Свилајнца и тада она постаје дивља река", прича Гојко Зорић, новинар и публициста из Свилајнца.

Природњачки центар региона

На срећу, тако су и тада говорили запослени у природњачком центру, у време поплава чувени диносауруси били су у Београду. Тако су и спасени. У зграду, где ће диносауруси од пролећа бити стална поставка, уложено је чак шест милиона евра.

Ирена Дубравац, директорка центра, на питање како је Свилајнац добио средства да изгради овако лепу зграду, одговара да је Природњачки центар једноставно конкурисао код инвестционе банке и тако добио оно што ни Београд нема.

Доказ да локалне самоуправе са добрим пројектима могу нешто да промене у свом месту. У природњачком центру ће, осим посетилаца, који већ куцају на врата, мислећи да је музеј отворен, бити и научници из целог света. Планира се да Свилајнац постане природњачки центар за цео регион.

"Оно што је карактеристично за природњачки центар јесте то што он садржи реплике динисауруса у природној величини и скелете диносауруса у природној величини", додаје Ирена Дубовац.

Политички диносаурус

Да се он пита, диносауруси никада не би били у Свилајнцу. Добривоје Будимировић Биџа је најпознатији председник општине и најпознатији политичар из овог дела Србије и политички диносаурус. Познат по оштром језику, одводи нас на место где су се у његово време доносиле најважније одлуке - у кафану "Друмски рај".

"Када сам постао председник, после два месеца су хтели да ме смене. Прве демонстрације против председника општине су биле овде", прича Будимировић.

У Свилајнац је дошао да би био директор Пољопривредне школе и да би, како каже, реформисао школство. Ипак, на првим општинским изборима, популарни Биџа је убедљиво победио.

Грађанима је обећао путеве, болнице, паркове, али то није могло без повећања пореза. Како ће то да изгледа први је то осетио власник ресторана у којем заједно данас седимо.

"Овај ресторан је клао негде око 10 јагањаца и седам, осам прасади дневно. Газда је за годину дана продао 1986 кожа у Крагујевац, а пријавио је само седам јагањаца за годину дана и ја лепо кажем од сада ће овај ресторан, који је до сада је плаћао 6.250 хиљада динара, од сада плаћати 100 хиљада порез", прича Будимировић.

Прича се завршила тако што је власник на 100.000, колико је Биџа тражио да се плати, додао још двадесет само да га пусте да ради као и раније. Исту ту кафану Биџа данас, каже, користи као своју канцеларију.

Док се бавио политиком, пропутовао је целу Србију. Једини је, каже, смео Слободану Милошевићу да каже шта мисли. А о Свилајнчанима мисли све најбоље.

"То су ретко часни, поштени и вредни људи", каже популарни Биџа.

Ти вредни и часни људи и даље напуштају Свилајнац. Једном је овај град остао без диносауруса, а онда и без свилених буба. Неће се ваљда догодити да се у потрази за бољим животом једном и сви житељи из њега иселе.