Возом од Београда до Будимпеште

Од Београда до Будимпеште има око 350 километара пруге и за две године та релација прелазиће се за два и по до три сата – договор је прошлонедељног самита Кине и земаља овог дела Европе. Ипак, док Србија, Мађарска и Кина не прецизирају начин финансирања пројекта, возови та два града спајају брзинама мањим него пре неколико деценија.

Композиција са само три вагона у 7.17 часова креће на дуг пут. До Новог Сада стиже већ у 8.56, за нијансу спорије него друмом. Малобројни путници знају зашто бирају воз.

"Определи нас неки комодитет, можеш да устанеш, прошеташ, а у аутобусу си везан само за седиште. И ту мала брзина није страшна за сада, али боље немамо... Ако бог дâ, биће и бољега", каже путница Мирјана Павловић.

Али онда уместо бољег, наилази још горе. Од Врбаса до Суботице, Бачка је идеално равна, али се пругом готово све време иде максимално 40 километара на сат. Преспоро за све, осим за имигранте, који ту живе чекајући прилику за прелазак границе.

Воз у Суботицу стиже у 11.24 – а тек смо на пола пута. Већ 24 године пругама крстари Синиша Вујевић, а сада је у локомотиви која, ремонтована, иде до 120 километара на сат, па ће и она морати да се мења после реконструкције.

"Некада, пре 10 до 15 година, растојање Суботица–Београд се прелазило за два сата и 15 минута. Сада се иста та деоница прелази за четири сата и 15 минута. На основу тога можете да видите колико је, у ствари, железница стагнирала, односно пропала", каже машиновођа Синиша Вујевић.

"Ја се надам да ћемо дочекати и да ће бити те брзине. Желим млађим генерацијама да дођу и то осете", каже машиновођа.

У међувремену, и млади помало остаре док се не заврши прелазак границе – српска и мађарска контрола трају по пола сата, уз додатно време за промену локомотиве. Од силног чекања може се и огладнети, па вагон-ресторан нуди спас.

"Људи једу гулаш, пилећа прса, а наш божићни мени је такође одличан. Пију пиво и кафу. А ја свакако препоручујем гулаш и перкелт са нудлама – праву мађарску храну", каже кувар Ренато Торои.

У мађарски Кишкунхалаш стиже се тек у 13.22, шест сати од почетка пута. Они који су кренули колима надомак су Беча. Зато је потребно бити спреман за прекраћивање досаде.

"Понели смо књиге, понели смо дневну и недељу штампу. Али књиге, углавном нам књиге скраћују време. И разговор", каже Гордана Илић, путница.

Буквално полако, али сигурно, после нешто више од осам сати путовања, стиже се до прве станице у Будимпешти. До аеродрома који носи име Франца Листа стиже се тачно у, по реду вожње, планирано време.

Будимпешта није важна само као завршна већ и као транзитна станица за путнике из Србије. Из тог града, који је на неки начин капија ка овом делу Европе, готово на сваки сат саобраћају возови ка Бечу или Прагу.