Потрошачка глад и у кризи

У минут по поноћи и после шест сати чекања у реду. До ајфона 6, први у Србији дошао је двадесетшестогодишњи студент. И тако уписао Београд на мапу 36 светских метропола у којима је те ноћи владала "епл" грозница.

Оператери су, кажу, брзо распродали прву серију телефона, чија цена прелази хиљаду евра, и то у земљи где је просечна плата дупло мања и не покрива ни потрошачку корпу.

"Велики део становништва припада томе што би се могло назвати потрошачким друштвом јер на њих утичу рекламе, оријентишу се према материјалистичким вредностима, према статусној потрошњи. сви ти класични елементи потрошачког друштва постоје и овде", каже социолог Владимир Вулетић.

На питање да ли имамо право или квазипотрошачко друштво, одговор дају тржни центри. Од најјефтинијег до најскупљег бренда - свака роба има свог купца. Често недостаје само паркинг место. Да имамо више новца, само бисмо трошили више.

"Ту је поента колико ви са мање примања можете да приуштитте. То је један стил живота који није могуће лагано испратити па се некад заврши са презадужењем и на крају сиромаштвом", објашњава економиста Александар Стевановић.

Некада се потрошачким друштвом сматрала средња класа. Данас су сви потрошачи.

"И нижи средњи слој и радничка класа, сви ти људи који имају приступ и оријентисани су ка новцу хоће да зараде више да би могли да троше више", додаје Вулетић.

Само за богате - ту поруку шаљу рекламе сатова вредних колико и аутомобил. Билборди са аутомобилима који коштају колико и двособан стан у Београду, пропагирају престиж. Коме се обраћају?

"Имате један слој предузетника, имате и даље један, али прилично танушан, слој стручњака који су запослени у страним компанијама, менаџера - то је слој који себи може да приушти ову врсту производа", наводи Вулетић.

Тржни центри су пуни оних који не могу да купе скупо. Они само гледају или купују оно што личи на скупо како би заварали глад потрошачу у себи.