Судски процес пред оком камере

Од суђења чувеном глумцу и још чувенијем рагби играчу Оџеј Симпсону, преко процеса Слободану Милошевићу, Садаму Хусеину, и сада суђењу атлетичару Оскару Писторијусу, није предуга историја поступака који су се, практично, у потпуности одвијали пред ТВ камерама.

Шта је то тв-суђење, и можете ли да замислите да се и код нас телевизије укључују у неко будуће суђење, рецимо, оптуженима за убиство Славка Ћурувије.

Оскару Писторијусу позлило је када је видео фотографије своје убијене девојке. Према броју наслова и извештаја у светским медијима, чини се да нема важнијих прича од суђења спортској звезди.

А као прво суђење пред ТВ камерама сматра се процес рагби играчу Оџеј Симпсону пре две деценије. И тада је милионски аудиторијум посматрао и навијао.

Искуства из тих дана описала је Џериен Хејслет у књизи "Анатомија судског процеса" и изнела детаље непознате широј јавности. Њој је познато баш све са тог суђења, јер је била главна спона између суда и медија.

Џериен Хејслет, медијски консултант и публициста каже да је њен утисак да публика није могла да види оно што је она сматрала да је важно, често је фокус био на тривијалним стварима - како је изледао тужилац, фризура, гардероба, неважне ствари за особу која ће, ако буде осуђена, провести живот у затвору.

Према њеним речима, то се могло назвати, циркуском атмосфером, са гомилом људи и са свима који покушавају да освоје неколико минута на телевизији.

Телевизијски преноси изазивају бурне реакције код гледалаца. Бирају страну као фудбалски тим и острашћено навијају. Сетимо се само хашког суђења Слободану Милошевићу. Али камере утичу и на све у судници.

Мада не на исти начин. Док код судија појачавају одговорност, код оних на оптуженичкој клупи сасвим су другачије емоције.

"За оптуженог мислим да је изазов да пред камерама докажу своју невиност, с друге стране вероватно је огроман и психолошки притисак који се трпи", каже психотерапеут Невена Чаловска Херцог.

Еестрадизацију суђења током телевизијских преноса тешко је избећи, јер шта је атрактивније од познате личности на оптуженичкој клупи. Свакако, то није оно што њима треба да се постигне. Транспаретност је њихов циљ.

Уредница "Политика" је рекла да када би цела нација видела шта се догађа у суду, када би цела нација знала да је судија пропустио да упита нешто што је очигледно важно, да је адвокат пропустио да помогне свом клијенту, то би се видело на тв и то би било врло непријатно за људе који то раде.

А за судије фер је и да суђење прати више људи него што може да стане у просечну српску судницу. Мада, до сада нисмо имали чак ни јавно читање оптужнице. Изузетак је суђење атентаторима на премијера Ђинђића, када је преношена завршна реч и тужиоца и оптужених.

Судија Апелационог суда Синиша Важић каже да јавност тако и контролише рад судова.

"Јавност не само да контролише рад судова него и рад тужилаштава, рад адвокатуре, рад полицијских, инспекцијских органа, финансијских, здравстевених и свих оних органа која учествују у суђењу и који могу на неки начин да буду заборављени или прикривени кроз само једну обичну новинарску вест која се објави само у писаним медијима како је текло суђење", сматра Важић.

Грађане ће информисати само новинари, све док не буде промењен Судски пословник, према коме за улазак камера у судницу није довољан само пристанак судије, већ и свих страна у поступку. Што је, чини се, немогуће.