Роњење као лек

Тридесетседмогодишњи Крушевљанин Дејан Ивановић је у експлозији противпешадијске мине остао без десне потколенице. За четири месеца завршио је основни курс роњења.

"Када се стално тренира, када се ради на себи, онда ваљда нема времена за ту депресију, па бих ја препоручио и апеловао на све инвалиде да се укључе у нека спортска дешавања", каже Дејан Ивановић.

Дејан планинари и кугла а често се бициклом одвезе и до Јастрепца. Тврди да му је познанство са Мирољубом променило живот.

"Они нису угрожени самим тим што немају један од екстремитета. Угрожени су, пре свега, осећајем да су изгубљени и онда су врло подложни алкохолу и другим пороцима", каже Мирољуб Бићанин, инструктор роњења.

Сваки полазник специјалне обуке у роњењу има свог инструктора и зависно од психолошког профила и потреба, за њега се припрема посебан пројекат. Вода им узвраћа на невероватан начин.

"У једном моменту, у води се осећате као да немате силу гравитације, можете да се окрећете на све стране, уживате", каже Борислав Петровић из крушевачког Клуба за подводне активности.

Клиничка психолошкиња Бојана Бићанин сматра да моменат емоционалног опуштања доприноси како јачању самопоуздања, тако и опште социјалне реинтеграције.

"У том смислу роњење има и позитиван психолошки, готово терапеутски ефекат", сматра Бојана Бићанин.

Након обуке у роњењу, породица Бићанин и даље прати лица са инвалидетом. Кажу да они који са њима науче да роне и кроз живот лакше пливају.