Родитељи и школа против вршњачког насиља

Последња два случаја насиља и недоличног понашања ученика у Крагујевцу и Чачку, поново покрећу питање ко је одговоран и како тај проблем решавати. Подаци показују да чак половина ученика трпи неки облик вршњачког насиља. Стручњаци су сложни да не само школа већ и породица и окружење утичу на понашање деце и да је решавање проблема дуг и мукотрпан посао.

Докле вршњачко насиље може да иде, сведочи случај у Крагујевцу. Двојица седмака наговорила су старијег друга да не оде у школу, већ у стан једног од њих. Ту су га напили, малтретирали и гађали стрелицама за пикадо. Дечак је са тешким повредама задржан у болници.

Нажалост, то није усамљен случај насиља међу децом. Прст је најчешће уперен у школу, као одговорну. Међутим, стручњаци напомињу да одговорност није само на школским установама.

Уницефова координаторка програма за младе Јелена Зајегановић каже да мора да постоји свест да се 37 одсто деце физички кажњава у породици.

"То има и те како значајне последице на њихов емотивно-социјални развој, исто тако и на њихово преузимање одређених модела понашања, што долази до изражаја у односу са вршњацима, или са девојчицама или са другим особама у окружењу", објашњава Зајегановићева.

Психијатар Горан Вељковић сматра да се мало времена посвећује деци.

"Деца су буквално препуштена разноразним утицајима, од медија па надаље, утицајима свакодневног живота, па на крају крајева и политичког живота. Тако смо сведоци да се сви проблеми решавају буквално физичком силом", каже Вељковић.

Насиље и безобзирно понашање не само да није санкционисано већ јавност на то често гледа благонаклоно, примећују психолози.

Рада Каранац из тима за превенцију насиља у Моравичком округу каже да су информисаност, едукација ученика, наставника и родитеља нешто о чему треба да се води рачуна.

"Нарочито зато што знамо да не постоји институција превенције за сферу виртуелног насиља и да је врло тешко борити се с тим. Према томе, едукација је нешто што треба да нам буде императив када су у питању дигитални медији", рекао је Каранац.

Психолог Нада Кораћ каже да би држава требало да подржи едукацију.

"Да то не буде само ствар нечије индивидуалне иницијативе, да подржи и родитеље да ту помоћ траже и стручњаке који ту помоћ могу да понуде. Баш у виду едукације. Не оно кад пожар избије па онда да га гасимо, него да у ствари помогнемо, корак по корак, људима који имају децу", рекла је Кораћева.

Боља сарадња родитеља, школе, стручњака, деце - почетак је решавања проблема. Локалним заједницама саветује се и укључивање деце у спортске и културне активности.

Колико је све то мукотрпан и тежак пут, сведочи Норвешка. За школе без насиља било им је потребно више од 15 година.