Храброст, одбрана и болна сећања са Кошара

За неколико дана навршиће се 20 година од како је почела најтежа битка којом је заустављена копнена интервенција НАТО-а. У тој акцији погинуло је 108 војника, који су се храбро борили да одбране своју земљу. О својим сећањима на те дане говорили су за РТС Дејан Јовићевић, тадашњи припадник 125. моторизоване бригаде, и Саша Радојевић, тада заменик командира карауле Кошаре.

Дејан Јовићевић, припадник 125. моторизоване бригаде 1999. године, требало је да заврши са служењем војног рока 17. марта 1999. године. Међутим, није отишао кући. Остао је да брани територију своје земље.

"У том моменту налазили смо се у Чакору, тачније у Руговској клисури, где смо свакодневно патролирали и постављали заседе Шиптарима који су уносили оружје на територију Косова. Након продужења војног рока, заменила нас је група добровољаца, а наша јединица је кренула ка граници", рекао је у Јутарњем програму РТС-а Дејан Јовићевић.

Тамо су затекли нешто што ниједна дотадашња акција, ниједно искуство није могло психички да их припреми.

"Сећам се једне ситуације када је мој школски друг довозио мртве војнике са положаја на који смо ми требали да одемо. Дан данас нисам сигуран да ли је чињеница што смо тада, као мартовци, били најстарији и најискуснији војници, а, напомињем, имали смо 19, 20 година, требало да нас утеши или дебело забрине", каже Дејан.

Саша Радојевић је у том тренутку био заменик командира карауле Кошаре. Ту се деветог априла налазило око 115 војника граничара.

"Треба напоменути да су ти војници били припадници специјалних граничних јединица. То су били посебно припремљени војници, обучени за обезбеђивање државне границе. Психофизички су били мало способнији од осталих војника, баш због тог суровог терена и начина обезбеђења државне границе. Ти војници, који су имали око 20 година, изнели су битку за Кошаре", истиче Радојевић.

Напад на Кошаре за њих није био изненађење. Граничари су своје борбене задатке извршавали у веома непријатељским условима.

"Имате са једне стране Републику Албанију, која има претензије ка вашој територији, и имате иза вас села у којима етнички живе Албанци, и граничари су све своје задатке извршавали у тако једном окружењу", каже Радојевић.

О бројности и снази непријатељске војске говори се непрестано.

"Оно што слушамо после 20 година са супротне стране и оно што смо осетили на својој кожи, то је огромна сила била. То је била цела регуларна војска Албаније. То су биле две бригаде, припадника ОВК-а и бригада плаћеника из арапских и муслиманских земаља", наводи Радојевић.

Прво јављање родитељима

Дејан се први пут родитељима јавио после више од месец дана, 13. маја, из болнице у Приштини. Јавио им је да је рањен, да не би чули од неког другог, већ да знају шта му се тачно догодило.

"Касније сам сазнао да су моји родитељи поносно ишли улицом, дигнуте главе, без обзира на то колико су бринули и колико им је тешко било", каже Дејан.

За њега су најтежи тренуци били тренуци неизвесности између борбе. 

"Кад крене напад, адреналин скочи, па у том тренутку заборавиш да си у снегу до колена, да се мењају четири годишња доба, заборавиш на мртве, на све проблеме. У периодима неизвесности, међутим, и минут за размишљање предуго траје", сећа се Дејан.

Те 1999. године на Кошарама је било припадника 72. и 63. специјалне бригаде и доборовољаца из Русије и Србије.

Према сведочењима Саше Радојевићa било је невероватних тренутака. Када је погођен положај код граничног камена Ц-4, три дана је све горело.

"Неколико дана је горело ниско растиње, и у том ниском растињу се видело да горе тела неких војника. Још три, четири дана су тињали, то је било језиво, то су били тренуци када вас гађају бомбом, ви сте неколико секунди у вазуху, лебдите и онда се спустите на земљу и чекате да следећа бомба буде баш ваш погодак", сећа се језивих тренутака Саша Радојевић.

Пријатељства до гроба 

Поред свих лоших тренутака које су те године проживели и којих се живо и са сузама у очима сећају и после 20 година, једино лепо што одатле носе су пријатељства која су стекли за цео живот.

"Ми смо се толико зближили и заволели. Ти ратни другови, ти војници су као једна породица сада. Кад погине друг поред вас или буде рањен, ви то осећате као да је део ваше породице", истиче Радојевић.

За Дејана је то ситуација у којој стекнете друга до гроба. 

"Са тим људима сте провели неко време које, иначе, у животу не бисте могли да доживите. Константно смо у контакту, трудимо се да се видимо што редовније", каже Дејан.

Те 1999. године на Кошарама je страдало 108 војника.

"Поносни смо што смо били део те екипе која је, да тако кажем, положила тај државни испит који добијају генерације једном у сто година, јер смо ми били на оној правој страни, бранили смо нешто што нам по међународном праву и Уставу припада. Нисмо желели нешто што није наше и што нам не припада", истиче Радојевић.

Свака прича ветерана почиње сећањем на ратне дане.

"Ми то не можемо да заборавимо и волели бисмо када јавност то не би заборавила. Сад та јавност треба да одлучи да ли ће да буде поносна на нас или ће да нас гледа као социјалне случајеве, јер поуздано знам да већина породица палих бораца ветерана доста тешко живи, на ивици егзистенције", каже Дејан.

Број коментара 11

Пошаљи коментар
Види још

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

недеља, 02. јун 2024.
25° C

Коментари

Nena
Мамурлук – како преживети дан после
Cigarete
Шта ми се догађа с организмом кад престанем да пушим?
Decija evrovizija
Дечја песма Евровизије
ablacija
Шта је превенција за изненадне болести
Gdjj
Комшије