Најконтроверзнији боксерски нокаути (други део)

Ако је некада важило да је бокс племенита вештина, у данашње време он је прерастао у прави бизнис у коме се врти много новца. Време Мухамеда Алија је прошло, на ред су дошли неки нови шампиони, али чак и они највећи имали су бар једну борбу која се завршила на бизаран начин. 

Мексичка боксерска легенда Хулио Цезар Чавез вечно ће памтити своју 67. узастопну победу до које је у марту 1990. године дошао нокаутом над Американцем Мелдриком Тејлором. Том победом Чавез је ујединио титуле у суперлакој категорији, али за ову победу може да захвали судији Ричарду Стилу.

У сјајном мечу амерички боксер, који је био јуниорски шампион у велтер категорији, одлично је боксовао и стекао велику предност. Како се меч примицао крају, Чавез је боксовао све боље, али није успео да надокнади заостатак.

Требало је само да Тејлор меч заврши на ногама и да победи. Ипак у самом финишу, у последњој рунди, Чавез је послао противника на под. Иако је Тејлор успео да се дигне, судија није био задовољан његовом реакцијом, па је, мисливши да није спреман да настави меч, прекинуо борбу две секунде пре краја, прогласивши Чавеза победником.

Боксерска јавност била је огорчена таквим завршетком борбе, а судија се бранио да је он само радио свој посао и да није битно колико је времена остало до краја меча, већ у каквом је стању боксер.

Мечеви између супертешкаша Ридика Боувија и Пољака Андреја Голоте јесу међу најатрактивнијима у новијој боксерској историји, и то не само због онога што се дешавало у рингу, већ и ван њега.

Два боксерска дива позната су и по веома агресивном понашању. То се посебно односило на Ридика Боувија, момка који је одрастао на улицама Бруклина и који је често знао да се песничи и ван ринга.

Први меч та два супертешкаша одржан је 16. јула 1996. године у њујоршком Медисон сквер гардену. Боуви је подценио Голоту који га је већ у другој рунди послао на патос. Боуви му је узвратио нокаутом у четвртој, а Пољак одговорио истом мером у петој.

Ипак, све време меча, Голота је лансирао ниске ударце Боувију. Судија на том мечу Вејн Кели више пута је упозоравао Голоту да не удара "јужно од појаса", али пољски боксер је наставио по старом.

Онда је судија Кели почео да одузима бодове Голоти, који је у том тренутку био у вођству, али Пољак ни тада није престао да погађа Боувија у међуножје. У финишу седме рунде, судија Кели последњи пут је опоменуо Голоту, који је одамах после упозорења још једном ниско погодио Боувија. То је била кап која је прелила чашу, а судија је прекинуо меч и победу доделио Американцу.

То је, изгледа, био сигнал да почне и тотални хаос у рингу. Боувијева пратња, махом састављена од људи из криминалног миљеа, улетела је у ринг и напала Голоту и његов тим.

Биланс тог сукоба била је дубоко расечена глава пољског боксера, који је ударан воки-токијем, тако да су после меча доктори морали да му ставе 12 копчи. Ништа боље није прошао ни Голотин тренер, 74-годишњи Лу Дува, који је на носилима изнет из дворане. Бесни Боувијеви пријатељи тукли су се и са осталом публиком, обезбеђењем и полицијом.

Све то привукло је велику пажњу гледалаца, тако да је било само питање времена када ће реванш. Он је уследио 14. децембра 1996. године, овога пута у Атлантик Ситију. Блажа реприза хаоса који се догодио пет месеци раније.

Голота је боксовао добро и имао предност, али поново је почео да лансира ниске ударце, тако да је тај меч прекинут у деветој рунди новом дисквалификацијом Пољака.

Једна од најбизарнијих борби био је реванш меч између Британца Ленокса Луиса и Американца Оливера Мекола. У првој борби Оливер Мекол, који је био спаринг партнер Тајсону у врхунцу Мајкове каријере, запрепастио је све када је добио Луиса у Лондону.

Меч је на програму био 6. фебруара 1997. године, а сви су очекивали спектакл. Уместо тога, публика је присуствовала тоталном распаду система код Оливера Мекола, који је усред меча заплакао и одбио да се бори. Мекол је спустио гард и пуштао Луиса да га удара. Британац је био тотално збуњен и гледао је у судију.

Нико не зна шта се у тим тренуцима догодило са овим борцем, али судија, легендарни Милс Лејн, није имао другог избора него да прекине борбу.

Један од најатрактивнијих мечева, који је привлачио рекордну пажњу публике, био је реванш меч између Мајка Тајсона и Ивандера Холифилда 28. јуна 1997. године. Претходно је Тајсон, неочекивано изгубио титулу од Холифилчда годину дана раније, и то му је био први неуспех после повратка из затвора.

И тај меч је судио легендарни Милс Лејн, који је накнадно одређен после инсистирања Тајсоновог кампа да не допусти судији Мичу Хелперну да суди у том дуелу.

Људи из Тајсоновог окружења замерали су Хелперну да је у првом мечу допуштао Холифилду да Тајсона више пута удари главом, али те оптужбе одбаченен су као неосноване. У реваншу се изашло у сусрет захтевима Тајсоновог тима и вођење меча додељено је Милсу Лејну.

Оно што је виђено на мечу између Тајсона и Хлифилда и данас се препричава као један од најскандалознијих завршетака неке борбе. Тај дуел, који је требало да представља боксерски спектакл, завршен је у трећој рунди дисквалификацијом Мајка Тајсона, који је одгризао део увета Холифилду.

Разјарени Тајсон у току меча једном је већ ујео противника, када је судија Лејн прекинуо борбу и одузео гвозденом Мајку два поена уз упозорење да ће прекинути меч уколико се слична ствар понови. Тајсон је то поновио, одгризавши део десног увета противнику. Меч је моментално прекинут, а победа је додељена Ивандеру Холифилду.

После меча, Тајсон је рекао да је то била његова освета за наводне ударце главом Холифилда у првом мечу, који нису санкционисани. Бивши Тајсонов тренер Теди Атлас касније је рекао да је предвидео да ће Мајк направити неки скандал, јер је у реваншу против Холифилда једини мотив био да се освети противнику.

После меча, Тајсону је привремено одузета боксерска дозвола, која му је враћена после више од годину дана. Ипак, после тог меча било је јасно да је каријера Тајсона на заласку, што је у каснијим годинама и потврђено.

После меча Тајсона и Холифилда мало шта је више могло да изненади љубитеље племените вештине. Ипак, меч који се одржао у септембру ове године у велтер категорији између Флојда Мејведера и Виктора Ортиза бацио је нову сенку на тај спорт.

Виктор Ортиз је против Мејведера бранио титулу у велтер категорији. Меч је завршен у четвртој рунди, када је Мејведер кварним ударцем нокаутирао противника. На том мечу, када год су били у клинчу, судија их је раздвајао и дао знак за наставак борбе, а борци су се додирнули рукавицама пре него што би песничење почело.

Ипак, у четвртој рунди Ортиз се занео у једној серији удараца и главом насрнуо на противника. Судија је поново раставио боксере, Ортиз се извинио Мејведеру пријатељски га потапшао Мејведера и кренуо да се одаљи и да сачека знак судије пре него што поново крене у борбу.

Мејведер није сачекао да противник поново дигне гард, већ га је закуцао, прво левим, а онда и десним крошеом и бацио га на под. Имајући у виду да су ударци били чисти, Ортиз је био у тешком стању и није успео да се дигне. Титула у велтеру отишла је у руке Мејведера, који је победио по боксерским правилима, али супротно духу те племените вештине.

Последњи меч који је имао контроверзни завршетак одиграо се 15. октобра између Чеда Досона и Бреда Хопкинса за титулу у полутешкој категорији. Хопкинс, који је бранио титулу није могао да настави меч због повреде коју је задобио у другој рунди.

Најзанимљивије у овом случају је начин на који се Хопкинс повредио. У једном клинчу Досон је подигао Хопкинса и треснуо га о под у ултимејт фајт стилу. Хопкинс је ишчашио раме, а судија Пет Расел прекинуо је меч доделивши победу Досону технички нокаут, не видевши ништа лоше у чињеници да је такав потез незабележен у професионалном боксу.

За разлику од многих ранијих неправди, ова је на крају ипак исправљена за "зеленим столом". Калифорнијска спортска комисија је 20. октобра поништила победу Досона и прогасила борбу нерешеном, што је аутоматски значило да је Хопкинс задржао шампионски појас.