Атрактивна НФЛ сезона (први део)

И поред локаута, потајно смо се надали још једној доброј сезони у НФЛ лиги, можда атрактивнијој и узбудљивијој од претходних. Најсмелији су предвиђали да би ове године неке екипе које су у годинама иза нас имале, у најбољу руку, епизодне улоге сада могле да поправе свој статус. Предвиђања, вечито узалудна у спорту али увек присутна, нису огледало ономе чему смо сведоци претходне четири седмице. Нисмо добили оно што смо очекивали. Добили смо нешто далеко боље.

Због локаута, који је у појединим тренуцима доводио у питање и само играње професионалног фудбала у Америци, ово је била једна од најисчекиванијих сезона у историји. Предсезона је трајала несразмерно кратко, па су тимови били приморани да процесе који иначе трају неколико месеци, довођење, отпуштање И продуживање сарадње са играчима, одраде готово комичном брзином.

Сами тренинг кампови, када су коначно одобрени, били су прилагођени условима које је диктирао локаут. То је значило да су два тренинга дневно, стандард у НФЛ припремном периоду, по новом договору били забрањени.

Играчи су пре тога или трениралли индивидуално, или су, као у случају Дру Бриза и остатка дружине из Њу Орлеанса, играчи сами импровизовали сопствене тренинг кампове. Тренерима је било забрањено уопште да комуницирају са играчима. Поједини играчи су се окренули фудбалу (сокеру), неки су се опробали у рингу, а велики проценат од преко 1.500 играча који наступају у регуларној сезони НФЛ лиге одлучио је да, обесхрабрен дужином преговора синдиката и власника клубова, не ради апсолутно ништа. Ствари никада нису изгледале суморније у 91-годишњој историји лиге.

Највише су без сумње трпели руки играчи тек што су изашли са универзитетских кампуса, јер њихову транзицију у професионалне воде није пратио и адекватан период аклиматизације, нити било какав рад са екипом. Нису чак добили ни популарни "плејбук", књигу која описује акције и кретања на терену, који поред практичне примене представља и одређени вид иницијације.

Овогодишња класа, не њиховом кривицом, унапред је отписана, јер у оваквој консталацији ствари нико није очекивао да ће неко од њих бљеснути.

Шта више, мало ко је очекивао да ће било ко од њих уопште провести значајнији период времена на самом терену.

Када је коначно постигнут договор којим је окончан локаут, нико се није усудио да даје прогнозе уочи сезоне, јер нико објективно није знао шта може да очекује. Помало прозаично звучи, али заиста је све било могуће.

Искусни Мет Хаселбек, сада квотербек Тенесија, рекао је том приликом да се осећа као "првог дана када је кренуо у школу". "Само сада нема никога да ме држи за руку", изјавио је Хаселбек.

Извесно је било само, или се барем тако чинило, да ће квалитет игре трпети као и да ће број повреда бити већи него неких претходних сезона, опет наравно као последица локаута. Ништа од овога неће се испоставити као тачно.

Прошла је отприлике четвртина регуларног дела сезоне, и оно што смо имали прилике да видимо не само да је превазишло сва могућа очекивања, већ је поставило и неколико преседана.

Све је почело "кикоф" утакмицом, која се од 2002. године игра у садашњем формату, четвртком. Меч између два освајача Супебола, прошлосезонског Грин Беја и прошлогодишњег Њу Орлеанса, донео је најбољу утакмицу на старту НФЛ сезоне, сагласни су струцњаци, у претходних неколико деценија.

Грин Беј, који игра сјајно и ове сезоне предвођен конзистентно добрим Ароном Роџерсом, однео је победу, али тек након што су Клеј Метјуз и другови из дефанзивне линије Пекерса на самој гол линији задржали последњи напад Сеинтса. Невероватан увод у још невероватнију сезону.

А за такву сезону су се побринули понајвише "дежурни губитници", Детроит и Бафало, који ове године раде нешто што готово запрепашћује све њихове навијаче. Они побеђују. Када се томе дода и доста солидни Кливленд, можда и не чуди зашто је управо ова сезона, или барем њен почетак, најгледанији у историји лиге.

Детроит, иста оне екипа које је изгубила свих 16 утакмица у регуларној сезони 2008. године, сада игра као да никада нису ни чули за надимак "губитничка династија", како ову ову екипу називају већ годинама. Квортербек Мет Стефорд игра зрело, офанзивна линија делује можда најскладније у целој лиги, а дефанзивни и специјални тим играју боље него сто су то чинили у претходним сезонама. Сви предуслови за успех су ту, а велики део поклоника овог спорта, без обзира на личне клупске афинитете, нада се уласку Детроита у плеј-оф, као и евентуалном успеху у њему.

Рајан Фицпатрик, квортербек Бафала, је на уводном мечу, који је његов тим убедљиво добио против фаворизованог Канзас ситија, бацио сјајних 208 јарди, а тај број експоненцијално је растао како је сезона одмицала. Такође, оно што импонује је и проценат успешних додавања од преко 60 одсто, што је овог играча, до сада познатог углавном по надпросецном коефицијенту интелигенције, учинило једним од откровења ове сезоне.

Наравно, постоје тимови који су отисли у супротну крајност. "Дрим Тим" из Филаделфије, предвођен, ако се то тако уопште може назвати, непрепознатљиво летаргичним Мајклом Виком срља из пораза у пораз. Треба имати у виду, додуше, да Вик има проблема са повредама које вуче још из припремног периода. Подједнако лоше игра офанзивни и дефанзивни тим, а велико појачање Ннамди Асамуа, корнербек који је стигао из Оукленда, готово да је неприметан. Кевин Колб, алтернатива Мајкл Вику, трејдован је у Аризону, где овај квортербек напросто блиста са готово невероватним процентом успешних додавања. Наравно, јако мало, можда индивидуална инспирација једног од играча на некој наредној утакмици, ће бити довољно па да се екипа из града "братске љубави" врати на прави колосек.

Али шта реци о Минесота Вајкингсима, екипи која је на прве четири утакмице забележила исто толико пораза, иако је три пута имала предност на полувремену, никада мању од десет поена разлике. Донован Мекнеб, некада Про Бол квортербек а сада предмет шала како навијача Минесоте тако и свих осталих, игра још горе него што је то чинио прошле године у Вашингтону, па се чини да се напад Минесоте свео на ранинг бека, најскупљег у историји лиге, Адриана Питерсона. И поред неоспорних квалитета овог играча, недовољно за било какав озбиљнији резултат.

Било би неправедно у овом тренутку изоставити можда и најблеђу екипе у досадашњем делу сезоне, Индијанаполис Колтсе. Колтси, који су најављивали напад на Супербол који се игра ове године у њиховој дворани, без повређеног Пејтона Менинга више подсећају на просечну колеџ екипу.

Квортербекови се смењују на свакој утакмици, ветеран Кери Колинс и готово несхватљиво несигурни Куртис Пеинтер. Међутим, који год од њих двојице да је на терену, исход је неибежно исти, Колтси терен напуштају погнуте главе.

Дефинитаван повратак на терен сјајног Пејтона Менинга није званично утаначен, многи сумњају да ће се уопште догодити ове сезоне, па навијачима Колтса не преостаје ниста друго него да до тада своје недељно поподне посвете активностима невезаним за амерички фудбал.

Вреди споменути сада већ и стандардно лоше Мајами Долфинсе, чији навијачи су се надали да ће долазак Редзи Буса, прекобројног у Њу Орлеансу након што је та екипа драфтовала сјајног Марка Инграма са Алабама универзитета, донети додатну опцију у нападу њихове екипе.

Међутим, Бус је до сада претрчао само 56 јарди, у 17 поседа. На Санлајф стадиону и даље се игра недовољно добар фудбал, па су очи љубитеља ове екипе већ сада упрте у драфт 2012. године.

(Ускоро наставак...)