Сумо рвачице

Више не постоји спорт у којем не учествују жене. Даме су одавно прихватиле фудбал, нешто касније бокс, а све популарније су и у ултимејт фајту.

Један од опследњих спортова који је "освојио" лепши пол јесте сумо рвање. Традиционална јапанска вештина доскора је била резервисана само за мушкарце, али недавно су и даме почеле да тренирају.

Занимљиво је да је традиционално сумо била мушка вештина где је женама било забрањено чак и да гледају борбе.

Забрана је дигнута тек у другој половини 19. века, а даме су веома брзо постале ватрене навијачице у борбама.

Ипак, мало је познато да је и у то старо време постојала женска верзија ове вештине, тачније борбе у којима су учествовали женски борци.

Родно место женског сумо рвања (које је названо оназумо) јесте јапанска Осака, а прве борбе забележене су почетком 18. века. Нажалост, ове борбе су се најчешће одигравале у тадашњим борделима.

Осим мечева између жена, често су организоване и борбе у којима су се жене бориле против слепих мушкараца.

Ове борбе можда само на први поглед изгледају неозбиљно, али до средине 18. века женске сумо рвачице били су добро утренирани борци.

У то време, женски сумо постаје све популарнији у Токију, али га после неког времена власти забрањују, прогласивши га неморалним.

Међутим, и поред забране, мечеви женског сумо рвања организовани су широм Јапана. Ипак, женама је тај спорт потпуно забрањен 1926. године.

Сматрало се да је сумо за мушкарце часна вештина и надметање, док је женски сумо служио само као забава за мушкарце, често повезиван са борделима и проституисањем.

Ни у тим моментима женски сумо није тотално замро, већ се повукао у илегалу. Највећи пробој тог спорта у женској конкуренцији представљала је одлука Олимпијског комитета из 1994. године да ће убудуће за олимпијска надметања моћи да конкуришу само они спортови који имају и мушку и женску конкуренцију.

После тога је уследила једна од најрадикалнијих промена у сумо рвању, који је претендовао да још 2008. године уђе у породицу олимпијских спортова. Сумо је и званично постао отворен за жене.

Женска сумо федерација основана је 1996. године у Јапану, када су почели да се одржавају и први турнири. Занимљиво је да су Јапанке биле најмање заинтересоване да се баве тим спортом.

Та традиционално мушка вештина веома брзо је пустила корене и код лепшег пола, а број девојака који се бавио сумо рвањем растао је из дана у дан. Организована су чак европска и светска првенства која су привлачила све већи број гледалаца.

У данашње време, женски сумо ушао је и у велики број средњих школа, а све више америчких и аутралијских колеџа додељује спортске стипендије дамама које се баве тим спортом.

Ипак, женски сумо најбоље је прихваћен у источној Европи. Такмичарке из овог дела старог континента освојиле су скоро све трофеје у четири дивизије, док је само једна јапанска такмичарка успела да се пробије до врха.

Сумо је организовањем и женске федерације испунио скоро све услове да постане олимпијски спорт, али изгледа да је још далеко од појављивања на Олимпијади. Чини се да ће најбоља шанса да постане део олимпијске породице сумо имати уколико Јапан 2020. године добије организацију такмичења. Уколико до тога дође, тај спорт мораће да захвали дамама.