Шангај, нешто ипак недостаје

Аеродром је модеран и уређен без, типично за овај део света, оријенталних детаља. Када би на њему радили Европљани личио би на било који други са Старог континента. Чак би деловао савременије од већине. Када изађете из аеродромске зграде, дочека вас талас врелог ваздуха, као да је неко укључио огромни фен. Влага је тешко подношљива, у просеку за ово доба године 82 одсто. У недељу је била чак 93 одсто на 27 степени.

Наравно, све је климатизовано, а у жељи да путнике расхладе таксисти упере расхладне уређаје право у лице сувозача. Ништа, седети позади. За седам и по километара вожње плаћа се око 350 динара. (И да... Увек издају фискални рачун: И не, не нападају путнике на аеродрому..).

До града се може стићи на неколико начина, али је убедљиво најимпресивнији брзи воз Маглев који 30 километара од Шангај Пудонг аеродроме до центра прелази за осам минута. Брзина: већа од 400 километара на час.

Звучи невероватно, али је истинито: предграђе Шангаја делује уређеније и урбаније од приласка Милану или Лондону, на пример. Зграде су високе бар 20 спратова, а Београђанка би овде изгледала као дете предшколског узраста које је залутало на кошаркашки терен. И све су грађене у претходних 30 година.

Неуобичајено за један град ове величине, процене су да у том основном прстену има 17 милиона становника, а са широм околином 22 милиона. Саобраћајне гужве нису тако велике и честе.

Возни парк је модернији него у већини европских метропола - азијске компаније, "Бјуик" и "Мерцедес" и "Фолксваген". И један лепи, бели "ренџ ровер".

Поред свих тих утисака посебно је упечатљиво да је град изузетно, али изузетно чист. Свака јавна површина - мала зелена возачка острва, тротоари, улази у гаражу, велики паркови - све је уређено. Осећај довршеног града.

Кинези су изузетно љубазни. Невоља је што мали број њих зна енглески или било који други језик. Поготово ако дословно не следите стриктна правила.

Једна италијанска новинарка је блискост са пливачком репрезентацијом своје земље користила да се вози са њима од хотела који деле до спортског комплекса (који је посебна прича).

Шта се десило...Каже госпођа возачу: "Ја ћу овде да сиђем." Отвори он врата на уласку у комплекс, а полицајац, који је случајно стајао поред врата, наједном се зајапури и млатарајући рукама уз неразговетан пискутав глас показује јој да је тешко згрешила. Он не зна енглески, она хоће да прође. Човек и даље брзо и темпераментно говори и поставља се испред ње, док она покушава да га заобиђе причајући енглески са јаким италијанским акцентом. Долази полицајка, енглески јако добар, о чему се ради. Италијанска новинарка, нервозна и помало груба, пристаје на све само да прође. Не може. Даје број телефона, акредитацију... Не може. Чак је рукама заустављају. Двадесет минута касније, ту се створило још двоје људи са воки-токијем, два полицајца и још једна особа из италијанске пливачке екипе.

У тој својој доследности Кинези су истрајни и када је реч о интернету. Човек са највише златних медаља на једним Олимпијским играма (мада она против Чавића...еее...), Мајкл Фелпс, веселио се што може да користи Твитер првих дана. Не знам како му је то успело, али Фејсбук, Твитер, блогови и Јутјуб - све је то забрањено у Кини која сматра да је коришћење друштвених мрежа и блогова опасност по земљу.

Осим тога, интернет везе нису на нивоу развијеног Шангаја, и организације шампионата. Далеко су испод тога. Штета што тако мале ствари могу да утичу на један тако велики и импозантан догађај.