Душица Топић, ходање за рекорде, али и чист ум и тело

Душица је на недавном такмичењу у Украјини забележила пето најбоље време у Европи а 14. у свету, оборила национални рекорд у брзом ходању на 50 километара и испунила норму и директно се пласирала на Европско првенство које ће бити одржано у Берлину наредне године.

"Презадовољна сам трком, још ме држе утисци, а када су ми јавили да сам забележила пето време у Европи, а 14. у светском поретку, била сам у великом шоку. Ипак, мој тим и ја смо морали брзо да реагујемо и правимо нове планове према новим постављеним циљевима. Моја жеља је да се борим до последњег атома снаге, браним боје наше земље и да се попнем на постоље на Европском првенству", изјавила је Душица.

У атлетици је од малих ногу, а пут до успеха у тој дисциплини је био најблаже речено чудан. Душица је каријеру почела као спринтерка, па објашњава да транзиција у брзо ходање, на овако високом нивоу, није била баш једноставна.

"Моји почеци су били када сам имала девет година, ишла сам на атлетику у Атлетском клубу 'Земун', било је лепо слушати када тренер тада зове моје родитеље и говори им да сам велики таленат у спринту. Неки највећи успех у тој дисциплини десио се 2005. године, када сам учествовала у Купу шампиона, али након тога сам престала да се такмичим у спринту, дошло је до неког преокрета, што због година, што због хиљаду других ствари", истакла је Топићева.

Ипак, спорт није напуштао њено срце, па се њему вратила као тренер, што је и студирала. Десет година касније, живела је и радила у Шпанији, где је приметила како су људи много енергичнији, не само у понашању већ и у ходању, многи то чак користе како би смршали, без обзира на старосну границу.

"Светска позната звезда Мадона споменула је брзо ходање као начин одржавања свог тела у беспрекорном стању. Ходање ме је заинтересовало, читала сам доста о томе, а по повратку у Србију распитала сам се о том спорту код Александра Раковића, великог светског а нашег стручњака. Срце ми је заиграло када је он поменуо да могу у томе да се такмичим, да након десет година могу да се вратим активном спорту. Пристала сам на њихово тестирање и сви су били одушевљени и некако случајно, али ипак схватите да се никад ништа не дешава случајно, ево остварила сам се у томе", говори Душица.

Своје године не крије, има их 36, али на њеној страни, осим њене велике жеље, духа и мотивације, јесте и наука, која каже да су њене године и године пред њом за дисциплину којом се бави идеалне. 

"Старосним границама сам се бавила и на факултету и учила да различити спортови имају различите старосне границе врхунца, спринтери много раније завршавају каријере, фудбалски голмани у најбољу форму улазе након 30. године, па тако и у мојој дисциплини врхунац каријере је између 32 и 40 година. Када сам се распитивала о овој дисциплини, желела сам да одмах разграничим да ли ја тиме могу да се бавим рекреативно или професионално, јер, знајући себе, била сам од самог старта спремна да дам 100 одсто свог интересовања и енергије", наглашава Душица.

Наша национална рекордерка каже да не размишља толико дугорочно, већ да своје активности и тренинге припрема за "први наредни плен". 

"Први краткорочни циљ је март, ја говорим као да је то сутра, одавно сам у припремном периоду за Лугано и Швајцарску, где желим да потврдим европску норму, али и да је побољшам колико је год то могуће, а држим се изреке да увек може боље", одлучна је Топићева.

Душица, као и многи наши спортисти, главни проблем, нажалост, не налази у годинама, форми, конкуренцији, па ни у штоперици, већ у условима у којима тренира, као и финансијама. 

"Моја највећа препрека јесу услови. У фази сам тражења праве помоћи од људи из Министарства и Савеза, али и било каквих спонзора жељних да помогну на било који начин, а најбољи би био да се током зиме склоним у неки топлији крај у којем бих могла без већих проблема да се бацим на напорне тренинге. Најбитније је да се склоним са леда, поледице и разних џомби са којима се сусрећем свакодневно", прича Душица и додаје:

"Такође некада уме да буде проблем и адекватна опрема, од патика, које се у овом спорту поцепају након једног интензивнијег тренинга, до фитнес центара. Што се тиче резултата, ту никада нисам, нити ћу бити скромна и увек циљам на оно највише, али што се помоћи тиче, ту јесам и свака би ми добродошла."

Душица је приватно и персонални тренер, људима помаже на разне начине да постану активнији, свежији и спремнији. Ипак, то са собом носи бреме немања слободног времена и мисли које не садрже спорт или спортску активност у себи. Питали смо је да ли и колико има слободног времена.

"Пресрећна сам јер сам брзо ходање претворила и у рад и професију, али и слободно време. То је једна од најбољих, најделотворнијих и ефикаснијих активности за мршављење, готово сваки мишић је укључен са намером да топи све лоше наслаге са свих делова тела. Што се слободног времена тиче, морала сам много тога да се одрекнем због ходања, од посла, хране до разноразних свакодневних активности, али наравно да увек нађем времена за своју породицу и пријатеље.

"Волим да читам, кувам, волим музику, плес и трудим се да те неке ствари које су пале у други, трећи па и пети план не заборавим и да им посветим пажњу." 

За крај интервјуа, занимало нас је да ли једна од најбољих такмичарки у брзом ходању у Европи и свету користи ту дисциплину за време саобраћајног шпица и тако заобиђе градски превоз и да ли има проблема када шета са пријатељима. 

"Користим своју дисциплину готово свакодневно због великих гужви у граду. Није ми страно да, када се упутим негде, размислим како бих брже стигла брзо ходајући и то и урадим. Често напустим аутобус и пешке дођем до дестинације. Такмичим се у дисциплини од 50 километара што је, на пример, удаљеност од Београда до Инђије или Старе Пазове, тако да ми пешачење кроз неколико квартова Београда не представља проблем."

"Што се тиче шетње са пријатељима, у једном тренутку нисам могла да се контролишем, па су ме они замолили две ствари: једна је да, када се налазим са њима, не говорим да сам близу и да ћу брзо јер имамо различита размишљања о времену и удаљености, а друга је да, када шетамо заједно, покушам да се обуздам колико могу", уз смех је изјавила Душица.

Уз све захвалнице што се одазвала позиву, Душици смо пожелели што више успеха у наредној години, од чега је акценат стављен на олимпијској норми и представљању Србије на највећим спортским догађајима на свету.