Њујорк, Њујорк...

Како зауставити Тома Брејдија? Лако, држати га што даље од терена. А то најбоље зна Том Кахлин, који је тренерски занат пекао код Била Парселса, на истом месту где и Бил Беличик. И управо је та ригорозна дисциплина, која је од анонимне групе појединаца створила тренутно најбољу одбрану лиге, донела шампионски трофеј најгладнијој спортској публици на свету, оној у Њујорку. И нико не може да каже како то није апсолутно заслужено.

Новчић је био на страни Њу Ингланда, чији играчи су ипак одлучили да први напад препусте фудбалерима Њујорка. Први драјв Џајантса, осим што је изнео на видело опште познате мане одбране Петриотса, није донео превише. Међутим, оно у чему није успео напад, успела је одбрана.

Лопта се први пут на мечу нашла у рукама Тома Брејдија, који је оклевао у енд зони, што је резултирало сејфтијем. Почетак какав нико није желео у табору Њу Ингланда, али који је на неки начин наговестио шта можемо очекивати у вечерашњем дуелу.

Наставак четвртине није донео значајнијих побољшања у игри дефанзивне линије Њу Ингланда, али би неправедно било изоставити и јако сиурног, вечито оспораваног, Илаја Менинга који је потпуно диктирао тон самог меча, што није попуштало до самог краја сусрета.

Колика конфузија је владала у одбрани Њу Ингланда показује и ситуација у којој су уместо фамбла, када је лопта испала Виктору Крузу, дозволили да лопта остане у поседу Њујорка, јер се на терену налазило 12 играча екипе из Масачусетса. У таквој утакмици поклони се не одбијају, а два дауна након ове комичне ситуације Виктор Круз је плесао у енд зони противника прослављајући први тачдаун на мечу.

Колико су инфериорни били играчи Њу Ингланда у овом делу меча најбоље илуструје податак да су први напад, из иоле озбиљне позиције, наравно, имали тек у 12. минуту четвртине.

Ипак, траљава игра није могла да траје вечно, Том Брејди уводи Петсе у црвену зону, не успева да комплетира пас за тачдаун, али Њу Ингланд стиже до утешне награде, односно до филд гола.
Пробудила се и одбрана Патриота. Менинг и Џајантси су овога пута заустављени на 40 јарди, што је чини се у одређеној мери повратило самопоуздање шампионима AFC конференције. Али, напад ове екипе и даље је деловао летаргично тако да се лопта убрзо вратила у посед Њујорка.

Џајантси настављају да форсирају игру по земљи, игру трчањем, која им је осим јарди доносила и Брејдија ван терена, што је чини се и највећи добитак на једном оваквом мечу.

У првом полувремену екипа Њујорка имала је више од дупло освојених јарди, и предност од шест поена засигурно није осликавала праву слику са терена Лукас Оил стадиона.

Следећи драјв мења све ово. Два минута имао је Том Брејди да стигне до позиције за филд гол, али је он желео и више од тога. Екипа Њу Ингланда осваја 96 јарди, чиме је Брејди оборио рекорд по дужини драјва у великом финалу, при чему је потпуно разбијена одбрана Њујорка, толико пута цитираном разноврсношћу које има на располагању Том Брејди. Подједнако су експлоатисана оба тајт енда, што није дозвољавало иначе сјајном Џејсону Пјер-Полу и саиграчима да се адаптирају и епилог је могао да буде само један.

На полувреме Петриотси одлазе са предношћу, истина минималном, остављајући Дивове да се запитају како су дозволили себи да губе после пола часа игре у којој су потпуно доминирали.
Наставак меча доноси исту слику из самог финиша првог дела. Брејди, који је са 16 узастопних комплетираних додавања оборио још један Супербоул рекорд, потпуно је наместио руку, доста му је помогао Бенџарвис Грин-Елис, и нови тачдаун Патриотса био је неминован. Коначно, при резултату од 17:9 у корист његове екипе, и Бил Беличик се по први пут насмејао. На жалост навијача ове екипе, биће то и последњи пут.

У одбрани, Петси су се фокусирали на Менингове уобичајене мете, Хикса и Круза, али ни то није било довољно да спрече екипу из Велике јабуке да стигне у позицију да смањи резултат филд гол покушајем, који се успешно завршио.

Наредни посед Патриотса улудо је протраћен, да би Менинг онда довео свој тим до саме ивице црвене зоне, али, на своју жалост, онда постаје жртва сека Роба Нинковића, који је тиме, по свој прилици, спречио нових шест поена Дивова. И поред тога, Њујорк, тачније његова офанзивна линија, нису тужни напустили терен, јер је постигнут филд гол, па се тиме предност Њу Ингланда свела на само два поена.

Последњи квартал меча поново лоше почиње за Њу Ингланд, када Брејди, након што је избегао блиц, покушава дугим пасом да освоји више од 50 јарди, али његов пас завршава у погрешним рукама, и Њујорк је тако добио нови напад, а Брејди прво пресецање на мечу.

Џајантси су очајнички покушавали да стигну до повољне позиције, имали су неколико проблема у организацији свог напада, али као да им је на моменте одбрана Патриотса с намером олакшавала посао. Међутим, Њујорк је ипак ускратио својим навијачима још једну прилику да се радују, јер до промене резултата ипак није дошло.

А онда је почео драјв који је требало да буде најважнији на утакмици. Том Брејди и Бил Беличик знали су да би им поени у њему, било да је у питању три или седам, готово сигурно донели трофеј Винса Ломбардија. Готово наизменично Брејди је бацао и одлагао за трчање свом ранинг беку, индиректно и са циљем да се потроши што више времена.

Без успеха, лоша реакција Веса Вокера вратила је лопту Џајантсима који су поново били ти који су имали контролу над својом судбином.

Није дуго требало екипи Њујорка да стигне до црвене зоне, након напада који је завршен импресивним хватањем Мариа Менинхејма, на само два минута до краја.

Време је одмицало, Џајантси су били све ближи енд зони, тачдаун је висио у ваздуху, па Бил Беличик није имао избора него да пусти Ахмада Бредша да се ушета у енд зону како би његова екипа, на мање од минут до краја, имала последњи, одлучујући напад.

Брејди тек из четвртог покушаја успева да стигне до првог дауна и да бар још мало продужи наду Патриотса.

Следи пар очајничких покушаја, који нити једног тренутка нису личили на озбиљне прилике за погодак, и то је било све што је виђено у 46. издању Супербоула. Сасвим заслужена победа Њујорка, чија одбрана је у сваком елементу надиграла одбрану Патриотса и у томе треба тражити узроке још једног лошег резултата тандема Брејди–Беличик у дуелима са Џајантсима. Остаје жал, присутна код већине љубитеља овог спорта без обзира на клупске преференције, што Том Брејди није успео да сустигне Џоа Монтану са освојена четири Супербоула, а питање је, с обзиром на његове године, да ли ће икада имати овакву прилику.