Краљ је "преживео" Београд, пети меч за потврду Жељковог победничког менталитета

Нико није ни мислио да ће бити лако елиминисати Реал у четвртфиналу Евролиге. Вечерас је вероватно било и најтеже, пошто су кошаркаши Партизана, осим озбиљне екипе, против себе имали и изуетно непријатну атмосферу у Арени, обојену заглушујућом тишином због трагедије у београдској школи. Да ли је то узроковало велики број промашених тројки и слободних бацања, знају само црно-бели. Нада и даље постоји, нарочито када се у обзир узме шампионкси менталитет Жељка Обрадовића. Потребно је "само" трећи пут у серији срушити Краља на његовом двору - у Мадриду.

Партизан је и други пут у Београду заслужено изгубио од Реала, па је четвртфинална серија Евролиге добила расплет какав су многи прижељкивали и најављивали - учесника фајнал-фора одлучиће мајсторица у Мадриду.

Још једном, као и у уторак, Партизан није био лош. Али није био ни довољно добар како би победио екипу сачињену од врхунских кошаркашких појединаца, од којих је чак 11 у неком тренутку каријере "хлеб" зарађивало у НБА лиги.

Атмосфера је била тужна, веома тужна. Вероватно се никада досад у богатој историји црно-белог клуба није десило да више од 20.000 навијача ћутке проматра дешавања на терену.

Партизан је морао да игра једну од најважнијих утакмица у сезони само дан пошто је незапамћена трагедија задесила Београд и Србију, када је животе у безумној пуцњави у основној школи изгубило осам малишана и један радник обезбеђења.

Екипа Жељка Обрадовића играла је и без капитена, лидера и једног од најбољих играча Кевина Пантера, који је одслужио своју казну због туче у Мадриду. Играча момента, инспирације, серије, који има јединствену способност да сам себи креира поене, што је у ове две утакмице у Београду Партизану баш недостајало.

И све је то утицало на нови пораз црно-белих, али ништа од тога није било кључно.

Партизан је промашивао отворене тројке и слободна бацања и то је главни разлог пораза у још једном неизвесном мечу против Реала.

Тога је свестан Жељко Обрадовић, тога су свесни и играчи.

Сами су криви. Својим партијама у другом делу сезоне знатно су подигли очекивања навијача и љубитеља кошарке. Истовремено су показали и да могу да се равноправно надмећу са најбољим екипама на Старом континенту.

Сада је остало да се одради оно што одличне екипе разликује од врхунских - да се побеђује и када не иде све по плану, да се тријумфује када је то најбитније.

Пропустио је Партизан две прилике за одлазак на фајнал-фор, где црно-бели нису били од 2010. године. Срећа у несрећи је да су својом заслугом, захвљујући сјајним победама у Мадриду, зарадили још једну, одлучујућу прилику да Краља скину са трона на његовом двору, званом "Визинк арена".

"Није срамота пасти, срамота је не подићи се", стара је крилатица која се врло лако може применити на кошаркаше Партизана.

Да знају и умеју, показали су више пута ове сезоне. У рукаву имају и џокера - Жељка Обрадовића, који најбоље зна колико је крви и зноја потребно да се стигне до завршног турнира Евролиге, али и до самог краја.

Уколико на своје играче пренесе само делић свог поноса, карактера и неутешне жеље за победом - циљ неће изостати.

Без обзира где се утакмица игра, без обзира ко је противник.