НБА и Холивуд, непоновљивост у наставцима

Овогодишњи НБА плејоф одвија се у токсичним околностима.

Кошарка коју гледамо је на солидном нивоу. Понашање играча је сасвим коректно.

Навијачи Торонта и Милвокија праве мале инциденте који само доприносе једном здравом ривалству.

Међутим, док је лопта још далеко од мировања, коментатори током утакмица и новинари у другим форматима непрекидно говоре о овогодишњим слободним агентима, шта ће се десити на драфту, какве трампе су на помолу, и генерално духом су већ у следећој сезони.

Један од разлога за то је сасвим сигурно то што се Голден Стејт Вориорси изнова намећу као главни фаворити за титулу и расплет сезоне не делује узбудљиво.

Чини се да су протеклих годину дана, тимови само и гледали у Вориорсе, размишљајући о томе да ће НБА следећих година бити пре свега спорт оних који могу да им се супротставе и рекло би се да су на том путу неке екипе помало заборавиле да буду добре и против осталих противника. Хјустон први пада на памет.

Дакле, то размиљање унапред влада већ неко време у НБА у овој или оној форми. Исто тако решавање проблема кроз кадровске промене барем је добро познато нама у Европи где су у фудбалу трансфери као тема и поступак одавно прегазили саму игру.

Међутим, чини се да је то гледање у будуће остварење док актуелно још није заоркужено нешто што је обузело културу у много ширим оквирима.

Од када је Трамп дошао на власт, размишља се о томе ко ће га наследити.

Од када се десио Брегзит износе се процене шта ће се десити а он формално никако да се заокружи.

А када се оде у биоскоп уместо трејлера читави филмови најављују следећи наставак у франшизи. Ушли смо у фазу када гледаоци осећају одређену радост када филм нуди заокружену причу а не служи само као најава за следећи наставак.

Међутим, та идеја посматрања континуитета побеђује.

Погледајмо случај филма Осветници: крај игре, остварење које је немогуће гледати без предзнања, формално сачињено од кретања ликова кроз ситуације из претходних филмова, суштински конципирано као финале телевизијске серије, а данас се налази надомак титуле најгледанијег филма свих времена.

Дакле, такви филмови не само да успевају да дођу до публике већ постижу и неке историјски значајне резултате. Снимити најгледанији филм свих времена или нешто близу тога само по себи ипак превазилази чисто пословни домет и претвара се у културални.

Шта је довело до таквог стања у Холивуду и НБА?

Кад је реч о Холивуду ствари су доста јасне. У време када је холивудски филм постао глобални производ појавила се потреба да се филмови понуде публици на свим меридијанима која има различите нивое обавештености и праћења трендова.

Још овај пут 

Одједном, иначе већ успостављени холивудски систем ослањања на одређене приповедачке формуле и на типске улоге намењене звездама постао је угрожен.

Наиме, од самих почетака Холивуда али и кинематографије у целини, препознавале су се одређене приповедачке формуле које дају резултате када се споје са одређеним глумцима.

И Џон Вејн и Хемфри Богарт па и Џејмс Дин и Марлон Брандо имали су одређени тип улога по којима су били препознатљиви. Одређена репетитивност у опусима редитеља и глумаца, па коначно и читавих студија никада није била страна у Фабрици снова.

Данас међутим, студији схватају да не могу себи да дозволе луксуз да после успеха, рецимо, Борновог идентитета Мет Дејмон сними неки сличан филм, и да овај не успе.

Уместо као да раније звезда и аутори траже свој фах снимајући нешто слично, данас непрекидно снимају исти филм.

Стога, Мет Дејмон остаје заробљен у филмовима о једном те истом лику, а студио добија могућност да релативно једноставно привлачи публику без осмишљавања нових садржаја који би носили ризик.

Једним делом се наравно рачуна и на емоционалну инвестицију гледалаца - већа је шанса да ће отићи да гледају наставак нечега што су гледали чак и ако их је то мало заморило него што ће отићи на ново дело тог типа.

Уосталом, сада се филмови малтене и снимају са укалкулисаним наставцима и одлазак у биоскоп практично значи укључивање у наратив који се шири на неколико филмова.

Трипл-дабл-трабл

Не само да близу ласкаве титуле најгледанијег филма тако имамо нове Осветнике које је немогуће разумети без гледања још неколико других, већ имамо и филмове који покушавају да започну серијал и у томе нису успели па остају су као хендикепирана дела која су пропала и заборавиће се као незаокружене приче, слично телевизијским серијама које мрежа укине на почетку сезоне и никада не сними све епизоде.

У НБА се десило то да су кроз глобализацију лиге играчи почели да надрастају клубове, и самим тим су упоредо почели да се граде наративи тимова и њихове личне приче које обожаваоци прате.

Дошло је до раслојавања онога што је спортски успех екипе и онога што је лични успех играча. Упоредо са титулама Голден Стејта слушали смо рецимо о десетинама трипл дабл учинака Расела Вестбрука.

Како су се ти спектакуларни резултати ређали Вестбрук је тонуо све дање и од титуле па чак и од конференцијских финала. У медијима су се одједном створиле две НБА кошарке, тимска и појединачна, једна у којој се освајају титуле и друга у којој се обарају рекорди, са све мањим укрштањима између њих две.

У том погледу НБА и Холивуд деле још једну сличност, филмски уметници и кошаркаши налазе се данас на врхунцу својих индивидуалних вештина.

Док се за НБА играче може рећи да више обарају рекорде него што побеђују, нема спора да су ти рекорди проистекли из огромног знања и вештине.

Исто је и са филмаџијама, у Холивуду је све мање нових идеја али таленат који се улаже у оно што се снима је невероватан, и понекад је често диспропорционалан у односу на потенцијале материјала.

Каријера без титуле 

За разлику од претходне генерације играча која је заправо извела НБА на глобалну сцену, у време Меџика и Бирда, Џордана и Олајџувона, млади играчи немају намеру да дочекају судбину легендарних великана Чарлса Барклија или Џона Стоктона и пензионишу се без титуле.

Одједном је кренула истовремена борба за што веће уговоре и прилике да се боре за титулу па макар то платили смањењем прихода.

Када се на то све дода изузетан утицај рекламних уговора на процене играча где ће играти, а најисплативији су велики градови због могућности за рекламирање, створен је читав лавиринт најразличитијих мотива којима се воде највеће звезде лиге.

У центру такве интриге је Кевин Дурант који је напустио Оклахому да би се придружио Вориорсима јер је губио битке против њих.

Са њима је узео титулу и сада размишља да ли да иде у Њујорк који је упркос лошим резултатима Никса ипак глобални центар кошарке, у Лос Анђелес где је већ основао продуцентску кућу са којом планира да прави филмове и серије или можда да се бори за још неки прстен са Вориорсима.

Сличну одлуку је прошле сезоне доносио и највећи играч данашњице, и уместо да остане стуб Кливленда као најјаче екипе Истока која се уз одређену реконсрукцију можда могла супротставити Вориорсима, отишао је у Лејкерсе јер у Лос Анђелесу може даље развијати своју каријеру у свету филма.

Руку на срце, први покушај да пошто-пото освоји титулу отишавши у тим са шампионским појединцима начинио је баш Чарлс Баркли, данас велики критичар играча који гледају како да се прикључе потврђено успешним екипама и ставе бар један прстен на руку.

Резултат свега тога је да се данас заправо играју две игре у НБА, једна је на терену, у плеј-офу а друга је по канцеларијама генералних менаџера, маркетиншким агенцијама и медијима. То што неке звезде нису ушле у плеј-оф или нису одмакле далеко, не значи да је за њих сезона завршена. Напротив. Они баш тада улазе у центар пажње.

Бостонска очајанка 

Наравно, највише испашта спорт.

Најбољи пример тога је екипа Бостон Селтикса. Они су на почетку прошле сезоне довели две звезде, освајача титуле са Кливлендом и једну од највећих звезда лиге Кајрија Ирвинга и талентованог играча Јуте Гордона Хејворда.

Због повреда, њих двојица нису заиграли у плеј-офу али се екипа снашла и успела је да неочекивано дође до конференцијског финала.

Мало је рећи да су се ту неки млади и неафирмисани играчи добро показали, и тиме су им порасли апетити, пре свега у погледу уговора. Екипа је деловала као најозбиљнији ривал Вориорсима у будућности, и већ се мислило на будућа финала и нову бостонску династију.

Ову сезону, Селтикси су дочекали потпуно слуђени.

Док су они себе гледали у односу на Вориорсе, Јанис Адетокумбо је преузео улогу Леброна Џејмса као темељног играча Истока а Филаделфија и Торонто су направили изузетно луцидне потезе на тржишту.

За то време у Бостону, Ирвинг кога чека потписивање новог уговора ушао је у контемплације о томе како ће градити каријеру и шта ће оставити иза себе.

Тери Розир који га је одменио почео је да размишља о уговору којим ће валоризовати свој сјајан наступ претходне сезоне.

Ал Хорфорд је почео себе да види као некога ко је добро плаћен али је више дао клубу од осталих. Млади Тејтум је стигао у жижу интересовања пре него што је мислио и желео је нешто за себе...

Екипа се у плеј-офу распала по шавовима и уместо да надгради оно што је постигла претходне сезоне у том сјајном резултату нашла је свој слом.

На том путу је највише изгубио онај који је имао највећи улог - Кајри Ирвинг који је препознат као негативац у комаду, човек који је због инжењеринга каријере заборавио да се озбиљно посвети игри.

Руку на срце, Ирвинг јесте церебралан тип, често склон изношењу бизарних ставова у јавности и познат по безобзирним изјавама које дестабилизују екипу.

Међутим, шта се друго могло очекивати од људи које виде свој живот као милионски бизнис а своје потезе као исписивање историје на овај или онај начин.

Када се томе дода да их медији у томе здушно подржавају све док им не досаде а тада их сруше у блато и прогласе за људе који се на крају крајева баве само лоптањем, не треба да нас чуди што су сад и они који се само лоптају (рецимо Розир) почели да мисле о историјској улози и великим парама уместо о лопти.

Ај, Кармело 

У свему томе се некако заборавило на кошарку. А на теренима дефинитивно има шта да се види.

Међутим, није само проблем у томе што су догађаји на терену отишли у запећак. Дешавају се још необичније ствари.

Један од најзначајнијих активних играча у НБА, Кармело Ентони, иначе готово сигурно будући становник спрингфилдске Куће славних, већ месецима нема ангажман.

Није повређен, није чак ни непредвидљив као Ирвинг. Напросто, клубови не знају шта да раде са њим - сматрају да им тактички не одговара јер његов стил игре није у тренду, а превише је познат да би био на клупи.

Упркос томе што је Ентони већ годинама спреман да заузме место споредног јунака у причама НБА клубова, што је спреман на устпуке не би ли узео титулу, чини се да стручни штабови не знају како да га уклопе у свој заплет.

У нека срећна времена, клубови би се отимали за потпис таквог маестра и могућност да га изведу пред народ не би ли изводио своје мајсторије.

Данас таквог резоновања нема што самим тим значи да НБА може слободно да се одрекне епитета циркуса. Као што једна реклама за овај плеј-оф каже, постала је стрип, а у свету нових суперхероја, Ентонијеве старинске моћи немају шта да траже.