Како је телевизија покварила фудбал

Добро погледајте тај полиедар у вашој дневној соби. У реду, ово је било мало плеоназмично, јер то свакако радите, он томе и служи. Али немојте да гледате дешавања на екрану, већ се за тренутак фокусирајте управо на сам уређај у целости. Телевизор ко телевизор, безопасан, свакако обичан. Али није тако. Много је више он од тога. Садашњост, а посебно будућност фудбала, неповратно је промењена због њега. И то не набоље. Никако не набоље.

Телевизија је демијург модерног фудбала и његове популарности, толико је барем јасно. Она је двосмерни проводник, кроз који на једну страну иде производ (у неким наречјима познат и као фудбал), док у супротном смеру протиче новац. Огромне, сензационалне количине новца. И то је добро. Али оно што није толико очигледно, а још је мање добро, јесте да телевизија није само лиферант, неко ко нас снабдева фудбалом, већ и неко ко га обликује и одређује какав ће се то фудбал играти.

Ово може да звучи помало натегнуто, али само у почетку. Дајте овој мисли мало времена да одстоји и врло брзо ће замирисати истинитије.

Ватра, точак, иригација, цемент, Гутенбергова штампарија, парна машина, наизменична струја. Изуми и направе који су променили, или макар ишчашили из лежишта свет, наше поимање и способност да се снађемо у истом. У овој алијанси справа, чак можда сада и као њени предводници, стоје телевизор, који је разлупао баријере простора и времена, интернет, који је сабрао и сакупио читав свет, и паметни телефон, који га је сабио у наш џеп.

Дигитална технологија, као ништа раније заиста, пред човека ставља увек нове, скоро онтолошке дилеме. Гугл је редефинисао шта значи бити учен, социјалне мреже шта је то бити друштвен или усамљен, Инстаграм шта значи бити леп, Амазон је променио поимање предузетништва, а Твитер је занавек преправио наше схватање дијалога и јавног изражавања. Све се мења, центрифуга преиначења стално је у покрету, a брзина којом се ствари појављују и нестају живот је трансформисао у непрестано држање корака. Какве је шансе јадни, мали фудбал имао пред једном таквом силом. Није имао друге. Ушао је у кориду са неманима популарне културе и капиталистичког конзумеризма, а то значи да је морао и да се бори по њиховим правилима.

Почело је врло бенигно. Камерун је 1990. године дошао у Италију на Светско првенство као епитом читавог концепта аутсајдера. Део њихових евидентнијих тимских мањкавости била је дисонанца међуљудских односа, која вероватно и данас остаје највећа кушња афричких репрезентација на великим такмичењима. У овом случају, део играчког кадра није најбоље примио чињеницу да је у селекцију уврштен, и то на инсистирање ондашњег председника Пола Бије, 38-годишњи Роже Мила, који је годину дана раније отишао да игра аматерски фудбал на малом острву у Индијском океану, источно од Мадагаскара.

Међутим, Камерун је одиграо изванредан турнир, победио је на отварању актуелног шампиона Аргентину, а постао је и прва екипа из Африке која је стигла до четвртфинала Светског првенства. Мила је у игру у сваком мечу улазио са клупе, али је успео да постигне четири гола.

Али многи су пре њега постизали голове (истина, нису били толико стари док су то чинили), али их нико није прослављао као он. Мила би отрчао до заставице, а онда би се, покретима сличним твисту, мигољио испред ње. Камера га је волела због тога више него иједну пинап девојку, а његови кукови су напујдали читаву револуцију.

Телевизијски преноси желе да утакмице учине што ближим и емотивнијим, а фудбал је најемотивнији после постизања гола. Крупни план је учинио да прославе погодака више не буду интимне прославе оних који су у њима учествовали, већ метеж сачињен од милиона радосних и љубопитљивих. Људи се не понашају исто када су сами и када их неко посматра и иницијална жеља у таквој једној ситуацији јесте жеља за истицањем, на неки начин можда и оправдањем нечије пажње. Милини опонашатељи, односно сви стрелци после њега који су пожелели да буду инвентивни или макар упамћени, тако су љуљали имагинарну бебу, пуцали из имагинарног оружја, свирали имагинарне инструменте, плесали увежбане кореографије, јели, имитирали животиње, скидали дресове и показивали мајице исписане порукама, употребљавали реквизите...

Различите прославе голова постале су засебан фудбалски квалитет неког играча, као добар дриблинг, навежбана слабија нога или позициона дисциплина. Неким фудбалерима, као што је то, рецимо, био гипки Обафеми Мартинс, оне су биле magnum opus. А некада, ма колико девијантно изгледало, прослава гола постала је сама себи сврха. Јер, зашто је Роналдо у финалу Лиге шампиона, након што је постигао четврти гол из пенала против побеђеног Атлетика, морао да се скине и арлауче?

Гол исто вреди данас колико је вредео одувек, али давнашње славље које га је пратило наспрам овог модерног делује кататонично и безлично. Алатке масовне комуникације натуриле су ту пренаглашеност емоција и самоистицања.

Исто тако, захваљујући њима, игралиште је постало штанд таштине. Алан Бол, шампион света са Енглеском, играјући за Евертон у Черити шилду 1970. године, био је први фудбалер који је носио беле копачке, или уопште копачке које нису биле црне или тамно браон. Међутим, коначна победа копачки раздраганих боја, какве данас доминирају тржиштем, почела је тек средином деведесетих. Трендсетер, или барем један од њих, био је Марко Симоне, који је привукао много пажње својом белом обућом у финалу Лиге шампиона 1995. године, које су играли његов Милан и Ајакс. А, то је, на крају свих могућих крајева, једино и важно. Привући пажњу. И тако данас Најки, Адидас и Пума трагају без сна за увек новим дизајном неонских копачки које ће се највише истаћи на телевизији.

А, док копачке постају све шареније и упадљивије, фудбалска ношња постаје, бићемо благи изнад сваке мере сада, досадна. Негодовање нико није могао да стиша у Шпанији, Немачкој, Португалији, Аргентини, Енглеској када је објављено да ће њихове репрезентације у Бразилу на Мундијалу, уместо у традиционалним дресовима, играти у једнобојним гарнитурама. Оно што тада нису сви знали јесте да национални савези и произвођачи дресова нису ништа радили самоиницијативно, већ су само пратили Фифине инструкције. Неки су Фифину одлуку да тимови играју у претежно монохроматским дресовима тумачили као жељу да се помогне арбитрима у доношењу одлука, али много више је било оних који су ово прихватили као још један уступак телевизији. Јер, једнообразни, или макар што једноставнији дрес, много боље приања уз ХД телевизију и њен сигнал.

Телевизија и интернет су променили изглед фудбала, свакако неких његових јако важних аспеката. Али то је само површина. Технологија се убрзо устремила и на саму фудбалску есенцију. Хардвер је измењен, али врло брзо је на ред дошао и софтвер.

Скоро колико постоји, фудбал је пратила бојазан да постаје превише брз. Међутим, чини се да то никада није био стваран проблем. Никада до сада, то јест.

Роберто Манчини је на предавању, баш овде у Београду, рекао да ће време тактичких иновација врло брзо минути, ако већ није, али да су могућности физичког напретка фудбалера тек начете. И заиста, фудбал никада није био бржи него што је то данас, али можда то нема искључиво везе са бољим схватањима тренажних метода, исхране и циклуса одмора. Можда је у питању и културолошка израђевина и можда потиче, немојте да се штрецнете, баш од нас самих.

Оно што очекујемо од фудбала у директној је вези са оним што очекујемо од остатка наших живота, у коме апсолутно господује фетишизација брзине. Јер, да би нешто данас намамило и одржало нашу будност, неопходно је да то чини низом наизменичних ситних дражи. То је пут од естетике радње, оних основношколских увода, разраде и закључка, до естетике видео-клипова. Експозицију је истиснула експлозија, dénouement су заменили снимци мачака и туђих беба. Некада је Стенли Кјубрик био режисер, данас је то Мајкл Беј.

Тако је и у фудбалу. Није вам више потребан наратор да бисте пратили утакмицу, довољан вам је стрип цртач. Kaboom! Zap! Pow! Bam! Шутирај! Трчи! Уклизај! Испочетка!

Као да су се сви заклели на верност неком футуристичком манифесту у коме је брзина постала некаква надврлина. Постоје фудбалери, свако ће се одмах сетити барем неколико, који су изградили каријере на брзини, уз минимално присуство неких других играчких врлина.

Делом, макар делом, ово иде на душу телевизији. Она захтева активност. Спуштање интензитата или предах за контемплацију јесу шлагворт за мењање канала. У боксу, на пример, сматра се врло важним да борац, када се његов меч преноси на телевизији, упути што више удараца, без обзира где они завршили. Просто, изгледа боље током преноса. Да ли неко заиста може да тврди да се исто повлађивање не дешава и у фудбалу? Посебно када стручњаци и „стручњаци", новинари и „новинари", коментатори и „коментатори" стварају, или барем подржавају атмосферу у којој се мисаона и стрпљива игра одбацује као досадна, а као једино ваљано прихвата усплахирено тандркање. Фудбал са сензибилитетом јурњаве за аутобусом.

Ево, само погледајте Премијер лигу. Није најбоља, то је очигледно већ извесно време, али јесте најбржа лига. И зато је најгледанија.

Али ни ово није све, а није можда ни најгоре. Технологија је од фудбала отела изненађење и мистерију и наметнула му униформност и конформизам.

Некада су интернационална такмичења била, не само надметања, већ и самити за размену идеја. Дуго времена на Светским првенствима су просперирале репрезентације које су примењивале неке нове и неуобичајене принципе играња.

Током уводних деценија 20. века фудбалски тимови су стајали отприлике на два начина - постојала је пирамида (2-3-5), а ту је био и W-M (3-2-2-3) Херберта Чепмана. Виторију Поцу, човеку задуженом за игру репрезентације Италије, ниједан од ових система није био потпуно по вољи, па је одлучио да игра нешто треће. Тако је настао „методо", или W-W (2-3-2-3) формација, у којој није постојао центар халф, нити трећи бек, већ centro mediano, који је заправо био нешто између. Италија је два пута била најбоља на планети играјући овако.

Уругвај је на Маракани 1950. године победио (можда то и није најадекватнија реч) Бразил у одлучујућем мечу Светског првенства, великим делом јер је селектор Хуан Лопес прихватио поставку којом су Швајцарци претходно измалтретирали домаћине у првој групној фази такмичења. La Celeste су играли у 1-3-3-3 формацији Карла Рапана, иначе у швајцарској штампи познатој као Verrou, која, ако није директно надахнуће за катеначо, онда свакако јесте његова бета верзија.

Када су Мађари понизили Енглезе на Вемблију 25. новембра 1953. године, поставши прва континентална екипа која их је победила на њиховом терену, то су урадили и зато што су играли у, макар за Енглезе, шокантној формацији М-М (3-2-3-2), у којој се номинални нападач Нандор Хидегкути спуштао у средину терена, праћен једино пренераженим буљењем задње линије ривала. Резултат је на крају био 6:3 за „Златни тим", до тог тренутка три године ненадвладаног олимпијског шампиона, а према свим сведочанствима енглеска селекција је морала због тога чак и да буде задовољна.

Бразил је 1958. године освојио планетарни шампионат, не само због непорецивог талента 17-годишњег Пелеа или Дидија, изумитеља „сувог листа", већ и због коришћења 4-2-4 система, који је, између осталог, дозволио левом беку Нилтону Сантосу да игра врло високо, стварајући тиме један потпуно нови и, још важније, неочекивани угао напада.

Читава историја фудбалске стратегије може да се сажме и разуме као непрестан покушај да се пронађе оптимална равнотежа између дефанзивне чврстине и офанзивне флуидности, а Бразилци су са овом формацијом направили велико искорак у том правцу.

Четири године касније, у Чилеу, тимови су углавном већ прихватили бенефите играња са четири играча у задњој линији, али је Бразил у међувремену наставио са буџењем свог приступа игри. Повукао је крило, чиме је добијен још један играч на средини терена и са њим предуслови за доминацију поседа. Тако је настала првобитна 4-3-3 формација, која је била асиметрична и која нема скоро ништа заједничко са 4-3-3 поставком какву презентују модерни тимови.

Алф Ремзи је на наредном Мундијалу одлучио да укине и преосталог крилног фудбалера, стварајући један од првих 4-4-2 система (4-1-3-2, уколико желимо да будемо баш савршено прецизни), а Енглеска, предводник тактичке прогресије први пут након четрдесетак година, по први пут је и постала првак света.

Холандија није тријумфовала 1974. и 1978. године, али је својом игром неоповргљиво обележила оба турнира. И опет, њихова моћ је потицала, не само од квалитета фудбалера, већ и од препредености њиховог идејног приступа, са агресивним пресингом и уздужним променама места међу фудбалерима.

И наравно, јесте Марадона својим сулудим индивидуалним квалитетом донео Аргентини другу титулу првака света 1986. године, али му је терен припремио (и то дословно) селектор Карлос Билардо, творац 3-5-2 формације. Бекове је гурнуо у везни ред, чиме су они постали оно што данас знамо као wing бекови, а Марадону је као плејмејкера ставио на позицију другог нападача. И успело је. Успело је савршено.

Данас је овако нешто скоро па немогуће. Глобализација, чији су телевизија и интернет главни агенти, потире особености. Једна тики-така (тики-така је израз новинара и противника, никада оних који су овај фудбал заправо упражњавали) је била само аномалија. Изолованост је вероватно главни предуслов за стварање потпуно новог начина играња, а довољно издвојен кутак планете више не постоји. Или издвојен уопште, када смо код тога. Нема више змајева на фудбалској мапи. Све је истражено и сви су асимиловани. Није могуће да неки тим дође на такмичење и згране присутне потпуно новом инкарнацијом фудбала.

Технологија је велики котао за претапање. Данас сви, уз одређене варијације и ретке изузетке, играју фудбал на исти начин. Сви раде исто, а побеђује онај ко то ради боље.

А глобализација је и савршени одбрамбени механизам. Јер, ако нико не напредује, нико ни не заостаје. Нема више шокантних и великих пораза који би приморали ожалошћене да се окрену шокантним и великим променама.

Аргентинска la nuestra, када се данас говори о њој, делује не само као сећање, него сећање на сан. Као нешто што никада није постојало, али смо, ето, због њене величанствености и узвишености спремни да лажемо себе и тако је добровољно уврежимо у колективну свест. Слично као што су у Шкотској одлучили да им национална животиња буде једнорог.

Али la nuestra јесте постојала и била је величанствена и узвишена. Деценијама, свакако од успостављања професионалне лиге 1931. године, она је била једини концепт фудбала у Аргентини. Њена посебност омогућена је скрајнутошћу коју су Аргентини донели рат и политика Хуана Перона. Верзираност у контролисању лопте је била драгоценија од свега. Забавити и забавити се било је важније него побеђивати. Gambeta је вредела више него три гола. Али то не значи да голова није било.

Осам голова Колумбији, три гола Еквадору, четири Уругвају, шест Чилеу и три гола Бразилу дала је селекција Аргентине која је 1957. године одбранила титулу на Копа Америци. „Анђели са прљавим лицима" – Омар Сивори, Антонио Анђелиљо и Умберто Маскио – одушевили су оне који су их гледали, а одували оне против којих су играли.

Међутим, до Мундијала у Шведској, сва тројица су отишли у Серију А и на крају су заиграли за репрезентацију Италије, а Алфредо Ди Стефано је свакако одабрао да игра за Шпанију. Ослабљени, а надувени од уверености у сопствену снагу и кљакавост свих других, Аргентинци су понижени у Хелсингборгу, када их је врло просечна екипа Чехословачке победила са 6:1 и избацила са турнира. Тог 15. јуна 1958. године, оригинална la nuestra је заувек нестала.

У Аргентини су након овог меча развили страх од пораза толико маничан, да у сврху победе више није постојала неваљалштина довољно гнусна да би им била одбојна. Насиље и шиканирање су постали здружени део њихове игре, а овај нови систем вредности кулминирао је у Естудијантесу из Ла Плате Освалда Субелдије, троструким узастопним првацима Јужне Америке, врло вероватно најпрљавијој екипи која је икада загазила на терен.

Међутим, нису сви слични примери оволико непријатни. Ливерпул је крајем шездесетих и почетком седамдесетих био поприлично успешан у свом домаћем срезу, али би онда у европским такмичењима редовно бивао испрашен, и то од екипа које у том моменту нису биле набусито моћни супермегагиганти. Испадао је од Ференцвароша, Атлетика из Билбаоа и Виторије Сетубал. И таман када су у овом клубу помислили да су успели да пронађу прави модалитет игре, односно када су освојили Куп Уефа 1973. године, догодила им се Црвена звезда. Српски тим, предвођен Миљаном Миљанићем, победио је у Енглеској са 2:1, а укупним тријумфом од 4:2 обезбедио себи пролазак у четвртфинале Купа шампиона.

У Ливерпулу су, свакако, имали одређену представу шта да очекују од једне континенталне екипе, али технологија још увек није дозвољавала да противник буде проучен скрупулозно колико и данас. Много је вероватније да им је, тек када су видели са којом рутинираношћу фудбалери Звезде задржавају посед и фрустрирају ривала, било јасно предочено колико је темељна њихова техничко-тактичка кржљавост.

Након неуспеха, на Енфилду, у једном неугледном и натрпаном собичку без прозора, украшеном кукама за копачке, тимским фотографијама и топлес календарима, у фудбалском фолклору познатом просто као boot room, Бил Шенкли, Боб Пејзли, Џо Феган и још неколико људи од утицаја у клубу покренули су стилску промену која ће омогућити енглеским саставима да владају европским фудбалом у наредним годинама.

Прихваћено је тада да успешан тим у Европи мора своје акције да гради из задње линије, као и да је потребно да сви играчи буду способни да контролишу лопту, да је прослеђују и онда својим кретањем услове нова додавања. Дефанзивац није могао више да буде само грумен деструктивне енергије, већ равноправни део нападачке целине.

Ливерпул је постао чувен по својој стрпљивој пас игри, која је доста одударала од директнијег, свакако чешће фаворизованог практиковања фудбала, у Енглеској знаног и као kick and rush. Играјући тако, „Редси" су између 1977. и 1984. године четири пута били прваци свог континента. И Нотингем Форест, са Брајаном Клафом, бенефитовао је од примене сличног концепта, освојивши две европске титуле. И све то јер је једног новембарског дана у земљу Скаузера свратио тим из ове наше земље – и показао им у чему греше.

Простодушност и стрмоглавост су почетак многих замашних фудбалских развоја. Али они постоје ако постоје и непознанице, а њих је ова наша стварност, техноцентрична какву смо је удесили, потпуно истребила. Због тога су и ретки порази који су толико детаљни и емфатични да се не могу образложити индивидуалним или судијским грешкама, срећом или напросто квалитетом противника. То су порази који једини терају на потпуну интроспекцију.

Можда није само она одговорна, можда чак није ни највише одговорна, али је еволуција технологије, непобитно, просто и једноставно, препречила путању еволуције фудбалске мисли.

Међутим, технологија је фудбалском развоју нешто и дала. Након свега изреченог, то може да делује као када би провалник, након што је „очистио" кућу, оставио бомбоњеру на јастуку као опроштајни поклон, али није баш тако. Ово је поклон од значаја, који долази са посветом од некога од кога бисте то вероватно најмање очекивали.

Аутор и теоретичар медија Стивен Џонсон, кроз своју теорију Sleeper curve, тврди да догматично уверење, по коме оне срозане форме масовних разбибрига – насилне телевизијске драме, инфантилни и банални ситкоми или видео-игре – негативно утичу на наше когнитивне способности, заправо није тачна. По њему, управо је супротно. Оне нас чине паметнијим.

Иако Џонсонова уверења нису најбоље прихваћена у одређеним круговима, управо фудбал кроз свој невероватни однос са видео-играма показује да ту ипак има нечега.

Арсен Венгер је једном приликом, вероватно и не схватајући колико је заправо проницљив, Лионела Месија назвао „Плејстејшн фудбалером". Био је то комплимент, наравно, јер је Француз на овај начин желео да опише Аргентинчево умеће као врло близу нереалног, или макар као вођеног неком екстерном, полубожанском вољом.

Оно што је Венгер пропустио јесте да је Лионел Меси „Плејстејшн фудбалер" и на један врло буквалан начин. Меси је познат по својој привржености игрању фудбала на конзолама. Када игра, бира Барселону. Ово није израз самољубља, а није ни искључиво забава. Према сопственом признању, Меси то друговање са џојстиком користи и да сагледа одређене ситуације у игри, које касније покушава да примени или коригује на терену. Дакле, још једном, испочетка. Лионел Меси игра фудбалске видео-игре, а на тај начин учи, напредује или макар прозрева фудбал из једног другог угла.

Немац Клаус Тивелајт, још један теоретичар медија, овај феномен повратне спреге и ефекта који на правог играча има његов виртуелни дупликат назива „дигитализовање фудбалера".

Видео-игре и игра коју оне теже да представе не деле само блиску везу, ближу са сваким новим издањем или јачим процесором, већ и једну реципрочну везу. Као што живот почне да имитира уметност, или као што језик контролише наше мисли, уместо само да их артикулише и престројава, тако су и видео-игре почеле да се одражавају и да утичу на фудбал.

Меси можда јесте најбољи „Плејстејшн фудбалер" на свету, или најбољи фудбалер на свету генерално, али никако није једини. Нејмар је још један. Андреа Пирло је у својој аутобиографији причао о својим епским дуелима са Алесандром Нестом. Примера је јако пуно и то не сме да чуди. Фудбалере у тридесетим годинама перципирамо као маторце, али, ван спортског контекста, они су по свим стандардима млади људи. Млади људи, у карантинима, у тренинг центрима и хотелима, који сате испуњавају играјући „Фифу" или „Про Еволушн Сокер".

Играчи истовремено стварају и имитирају, инспиришу и бивају инспирисани. Видео-игре нису (увек) заглупљујући опијат, већ су и део формалне едукације фудбалера. Поступни нестанак фудбалера који су своју вештину обликовали на улици је велика брига и моментално вероватно нерешив проблем. Ипак, утеха јесте да се допунска настава и даље одвија, али не толико испред зграде, већ испред екрана.

Студије су показале да војни пилоти и лапароскопски хирурзи могу да побољшају своју професионалну вештину играјући видео-игре, па стога не би требало сумњати да то могу и фудбалери гејмери.

И, са видео-играма као својим помагалом, фудбалери данашњице имају предност над својим претходницима, јер се њихова обука наставља и када им се тела изморе, што значи да они проводе више времена са фудбалом него ико раније.

Сами клубови и њихови функционери су почели да прихватају ово преламање две реалности. Симулација Football Manager, са брегом информација о отприлике четврт милиона фудбалера, је, према свим валидним проценама, највећа скаутинг база података која постоји. Небројане су инстанце у којима су тренери разних екипа управо овде тражили играче и упоређивали њихове карактеристике и перформансе.

На крају, овог текста, не пустоловине фудбала и технологије, требало би да стоји конклузија, некакав завршетак или пресуда. Неће их бити. Тачније, не може их бити. То је зато што крај, не текста, већ пустоловине фудбала и технологије, не постоји, нити може постојати.

У времену које вам је требало да се сјурите са врха на дно овог текста врло је могуће да се појавило нешто ново, нека справица, програм или апликација, чија ће обилата примена имати још увек нејасан утицај на фудбал. И тако стално, изнова и изнова, а онда изнова и изнова. Технологија је толико присутна да је постала невидљива, али је њено деловање врло видљиво.

Телевизор је убрзао фудбал и саботирао његов тактички развитак, али су му видео-игре малкице помогле. Нико не може да зна шта ће бити следеће, и шта ће то следеће да уради. А онда, шта ће бити након тог следећег, па после следећег следећег, и потом... Краја нема, нити ће га икада бити.

Број коментара 9

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

субота, 04. мај 2024.
13° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво